Наша књижевност
= у У
4
рак над стазом, издајући двије труду прилике, које су тога часа
прилегле земљи.
— Ко је» Ко иде»! — Јули су се гласови засједе.
— Извидница!
Одмах затим, на, супротној страни више села, засвијетлиле су три црвене ракете и у истом часу рикнула је њемачка артиљерија. Топовске гранате распрскавале су се ниже утврђених положаја. Иза њих су загроктали тешки митраљези и киша метака шишала је а косила шумарак крај ПОД КАЈА Пе су поломљене гранчице и шуштећи падале.
— Врати им ватру!
— Опазили су нас!
— Палинииини!
— Ватрууу!
= НПалининии!
Одмјеривши отстојање, згбубњала је са околних чука артиљерија народне војске. Зашиштале су топовске и зазујале минобацачке гранате, јављајући борцима експлозију у одјеку сличном грмљавини. Заклопотале су промукло бреде и угушиле гласове лаких брзометки, које су у хору циликале с обје стране.
— Све се ускомешало!
Њемачки рефлектор освјетлио је снопом свјетла положаје. Задржао се један часак као сунчев отејај у крошњама дрвећа.
— Гађај га! |
И поново се све слило у урлајући кркљанац. Гаравим рукама, знојни од послуживања оружја, артиљерци су приносили топовске гранате. Од сталне ватре, пржиле су цијеви оружја.
Из удолине села, чула се на њемачком језику команда и поново су затаракале аутоматке. |
— Санитеткааа! — звао је нечији глас.
Подижући гргураву косу са чела, коју је вјетар витлајући мрсио, Гојко је из повика разабрао да је истурена друга чета његовог батаљона изгубила командира. А Нијемци су прилазили, заламајући својим лијевим крилом. Било је очито, желе да. заобиђу и нападну с леђа. На чело чете скочио је Гојко. И одмах затим чула се његова отсјечна команда: ;
— На десно! У стрељце! Јурииииниш! — и потрчао је први са откаченом бомбом у руци.
— За мном, другооовини!
Б Напријед, пролетерининини!
Са свих страна одговорили су му повици бораца:
— Урааааа!
— Удрини фашистеее!
— Урааааа! .
— Напријед!
— Урааааа!
(О стјеновита брда одбијали су се и устростручавали борбени
поклици, праћени експлозијама ручних бомби... Долијећући и па5 и:
АНУ 5 Књижевност