Наша књижевност

ХРОНИКА.

И И и а

ЕР

МАРИН ДРЖИЋ: ДУНДО МАРОЈЕ

Поводом четиристоте годишњице првог извођења Држићеве пасторалне комедије Гирена, Југословенско драмско позориште приказало је, у оквиРу недовољно обележеног јубилеја, најбоље дело истог писца, његову друштвену комедију Дундо Мароје у новој сценској обради и с наглашеном тежњом да ово класично дело нашег Ренесанса, познато престоничкој публици по извођењу неких позоришта последњих година пред рат, да у сасвим новој, савременијој и адекватнијој режиској и глумачкој интерпретацији.

Рођен и одрастао на малом остришку дубровачке земље, који је, пред разјапљеним чељустима и млетачког и турског царства, столећима претставЉљао државу за себе, једнако славну са своје поморске снаге и трговачке спалажљивости колико и са своје културе, Марин Држић као позоришни песник и реалистички сликар стварности припада оној плејади великих духова наше књижевне прошлости који су снагом свога талента, ширином свога образовања и сигурношћу свога погледа уздигли нашу књижевност, дотад јалову робињу верских предрасуда упрегнуту у јарам црквених потреба, на ранг световне делатности о човеку и за човека.

Пореклом из старе, али осиромашене грађанске породице, Држић је на свом животном путу у плутократско-трговачком друштву, присиљен својом друштвеном позицијом и гоњен својом живом радозналошћу, стекао необично богата и проверена искуства. Студент и свештеник, собар и опат, ђачки ректор и писар у уреду за продају соли, позоришни „комедијант“ и политички завереник, он је као „незнано име које још славно бит море“, први међу нашим великим позоришним ствараоцима, осетио човека у свој његовој друштвеној конкретности и уметнички га приказао с изванредним осећањем за покретне психолошке и социјалне мотиве, У његовом књижевном делу, више него и у једном другом тога доба, осећа се социјални рељеф дубровачког друштва и у његовим рудиментарним класним основама и у његовим особеним и конвенционалним облицима и изразима. Интересовање Држића, као комедиографа који у битним друштвеним процесима тражи грађу за своја дела, двоструко је: с једне стране, Држић са пуном стваралачком страшћу за све људско приказује човека у његовој психолошкој и друштвеноисториској конкретности; с друге стране, постављајући своје личности у одређене друштвене услове, — да би их могао оживети реалистички, — он слика конкретну животну стварност у свој сложености њених података и чињеница и противречности стремљења и тенденција. Но, и „једна“ и „друга“ страна код Држића су нераздвојне, као чиниоци који се међусобно условљавају и прожимају. На тај начин он у драмском развоју лица и њихових ме-

ђусобних односа наговештава или открива сам закон друштвеног развитка,