Наша књижевност

прича па

4

(Скровиште 0 А МАН РА а а

затим је обе сестре повео собом у реон, оне су се дерале и противиле се, он је дао да се уведу у контролну листу. Целој улици је то било мило, али су сестре сада нажалост постале још горе, немачки монтери свраћали су до њих, присвојили су двориште, ларма се чула у Мениевој кујни. Мениеу и његовим гостима није већ давно било до смеја, Менис више није хвалио немачки ред, лепим, савесним, темељитим редом уништени су били: цео живот његов, у предузећу и код куће, његове велике и мале радости, његов иметак, његова част, његов мир, његова храна, његов ваздух.

Једног дана је Мение био сам са женом. После дугог ћутања из њега прасну: „Моћ је у њиховим рукама, шта ћеш! Како је јак овај ђаво! Да на свету има бар једног који је јачи од њега! Ма, ми смо немоћни. Отворимо уста, а они нас претуку. Као оног Немца о коме ти је једном причала твоја пријатељица Анета, можда си га заборавила, ја нисам. Он је ипак нешто ризиковао. А његов син, капу доле! Нека твоја рођака ради са својим дериштем шта зна. Не тиче ме се. Али сина оног Немца, њега бих примио, он би ми загрејао душу. Ценио бих га више него своје сопствене синове, боље бих га хранио. Имати таквог дечака у кући, а да ови бандити који долазе и одлазе и не слуте шта ја све смем и каква сам сила и кога код себе кријем! Таквог младића примио бих раширених руку.“

Жена се окрену у страну и рече: „Већ си га примио.“

Ову причу испричала ми је у мом хотелу у ХМ]|-ом реону она Анета која се тамо запослила зато што на старом месту није више била сасвим сигурна.

(Превео с немачког М. С.) . Ана Зегерс