Наша књижевност

_____ _ __·- 6. =

Улогу Џетруњеле тумачила је Мира Ступица, глумица · великог темперамента и малог искуства, с много драстичног подвлачења клизавих места и с радосним експлозијама смеха, ведрине и младости. Спонтани изливи темперамената, и кад нису имали своју позоришну патину, неодољиво су повукли публику за собом. Колико овај успех сведочи о изванредном глумачком таленту, који још није нашао зрелу форму испољавања, толико он наговештава и опасности на које ће у свом даљњем путу развитка ова глумица наићи ако не постане сигуран господар својих изражајних могућности.

Товијернара Бокчила, слугу Дунда Мароја, остварио је Дејан Дубајић у свом, већ толико пута окушаном комичарском стилу импровизације. Ако су

Л његови акценти неспретности л лукавства били неодољиви по снази комичног

дејства, чини ми се да је, поводећи се за редитељевом концепцијом, у тумачењу глади и облапорности западао у драстична, понекад чак и вулгарна тумачења Држићевих речи тамо где она имају не толико материјалан колико идејан смисао.

Једну од најлешших интерпретација вечери дао је Виктор Старчић у тумачењу трговца Садија. Иако је све у тој улози, од пталијанских речи које јој је аутор дао до егзотичног спољњег изгледа, неодољиво вукло у карикатуру, коју би публика нужно осетила као шаблон, Виктор Старчић је успео да је протумачи на реалистички начин и на тај начин учини убедљивом и живом. Промишљено бирана спољна и унутрашња изражајна средства, економично употребљавана и међусобно усклађена, учинила су од овог споредног лека један незабораван уметнички лоугивљај. (Зар, можда, не би вредело покушати извршити помну анализу ове глумачке креације, ако ни због чега другог, онда због искуства које би и наша позоришна критика и наша глума из таквог“ уметничког рашчлањавања могла извући 2)

Уга Тедешка дао је Јожа Рутић, у прилично подвученој карикатуралној форми, с извесним правим елементима комичног тумачења, али чији је основ често у оперетским триковима мимике и покрета.

Бескрупулозног слугу. Попиву, једну варијацију Држићевог схватања човека из народа, који се одродио од земље и у коме је живот развио „разбојничке“ склоности, тумачио је Жарко Митровић изванредно сугестивном мимиком, која изазива неодољив смех али и распирује мисао о истинитости сасвим изузетних изражајних средстава. |

(Од епизодних рола које су се наметнуле пуноћом изражајних облика, треба истаћи крчмара Младена Шермента, глумца који је већ неколико пута посведочио свој стваралачки дар за постављање егзотичних и настраних карактера. Сценограф Миленко Шербан хтео је да дочара амбијент Рима сурим; комадом градске зидине, на левој страни, гостионицом у центру и приватном |

кућом на десној страни, Оптерећена великим бројем објеката, мала позорница Југословенског драмског“ позоришта није давала могућности глумцима да се на скученом простору улице размашу у оном темпу и оној живости које је редитељ сматрао нужним за оживљавање комада.

Костими израђени по нацрту Данке Павловић показали су солидно познавање стила епохе и укус у односима линија и боја,

Ели Финци