Наша књижевност

Књижевност

: креирању тих ликова, претставља један од најпоузданијих знакова истинског | успона позоришне уметности у унутрашњости и једно од Ни ра нИте изненађења на овом гостовању.

Нарочито мора да буде истакнута Нушићева „Ожалошћена породица“ у приказу панчевачке трупе, и по успелим и истинитим ликовима и одређеним и јасним односима између њих, и по уверљивој глуми и савесној обради текста, а особито по осећању мере, по отсуству јевтиних трикова ради засмејавања публике, најзад (можда би било тачније: првенствено) по озбиљвом режијском раду (М. Симића), чији је уложени труд био очевидан у резултату, али се нигде није наметао као нешто самостално, издвојено из це- . лине. А сличан је био и приказ истог дела у Шабачком народном позоришту (редитељ Н. Замфировић).

Горе споменуто наличје у приказивању домаћег репертоара, које се такође не сме прећутати, видели смо у нишкој претстави „Госпође министарке", рађене на брзину. Та претстава је имала све старе, недостатке некадашњег олаког прилажења Нушићу („Те типове сви знамо, то смо већ толико пута играли, с тим можемо одмах изићи"), поред неких нових, о којима ће још бити говора. 4

" Но ма да су, као што се из овога види, позоришна руководства углавном водила рачуна о огромном значају домаће драмске литературе, ипак се не може рећи да је њихова репертоарска политика увек и у свему одговарала с једне стране потребама конкретне публике дотичног позоришта, с друге стране стварним могућностима свог ансамбла. Било је претстава „Дунда Мароја" без глумца који би могао да носи улогу Помета (Нови Сад), „Краља Бетајнове" без одговарајућег Кантора (Шабац)... Овим основним факторима (специфичним потреба ма публике и могућностима ансамбла) мора се убудуће при састављању репертоара и попуњавању ансамбла за З ВОДЕЋИ репертоар поклонити још већа пажња.

Иако је сразмерно велик број претстава изведен без могућности непосредног угледања на претставе истог комада у Београду, ипак је утицај централних позоришта на онау унутрашњости, чак и у таквим претставама, дубок и очигледан. Јер, тај се утицај још више него у самом избору комада, испољавао у начину његове обраде, у бирању средстава за његову сценску интерпретацију. Најјаснији је, наравно, био онде где су изведена иста дела као и у београдским позориштима: у „Дунду Мароју“, „Краљу Бетајнове“, „Дубоким коренима“, „Немирној старости“.

Из тога произлази огромни значај и велика одговорност централних позоришта за развој позоришне уметности у целој земљи. Хтели ми то или пне, та позоришта делују својим примером, добрим исто толико колико и рђавим, на мање искусне и мање сигурне редитеље и глумце, па и на позоришне руководиоце у унутрашњости (а преко свих њих и на публику) и тако одређују правилан или погрешан правац нашег позоришног рада и живота уопште. 8 То је, најзад, и разумљиво и оправдано: метропола нужно претставља и позоришни центар, с највећим могућностима за сценска остварења високог ква-