Наша књижевност

к 2

Хроника го

приличном броју случајева ансамбли решавали задатке за које се нису могли послужити директним угледањем на позоришта у метрополи.

Судећи по овим подацима, домаћи репертоар у тим позориштима заузима место које му и принада. Он још није толико богат и разноврстан колико би требало да буде; али је значајна чињеница да се данас публика у унутрашњости може упознати не само са делима Нушића него и Држића, Цанкара, !лишића. Вредност тога репертоара за упознавање нових широких маса са позоришном уметношћу, за привлачење и васпитање нове позоришне публике, а и за васпитање и развој нових глумачких и редитељских кадрова неоцењива је. Пример Глишићеве „Подвале“, у успелој обради Р. Плаовића и исто тако успелом тумачењу Нишког народног позоришта, показује како и дела са техничко-драматуршким недостацима могу, прерађена, и заинтересовати публику и дати ансамблу велике могућности за примену и усавршавање својих уметничких способности.

Како та претстава, тако и успели прикази „Ожалошћене породице“ у извођењу панчевачког и шабачког ансамбла живо потсећају на то од колике је потребе и користи за развој наших позоришта домаћа драмска литература, нарочито она која је ближе нашем времену, од колике су потребе дела у којима се сликају људи наше средине, дела у којима се и редитељ и глумци осећају код куће, јер се не удаљују од њима добро познате животне стварности. Стога би, у оскудици савремене домаће драмске литературе, требало у много већој мери вршити обраде старијих драма и, поред тога, драматизације најбољих и за то најподеснијих савремених новелистичких радова.

Ако је Станиславски 1925 г. сматрао да је трагедија данашњег совјетског позоришта у томе што се још није родио његов драматург, што нема такорећи новог Чехова за нови МХТ, онда нешто слично важи и,за наше данашње позориште. И као што су драматизације одиграле важну улогу у историји не само МХТа (драматизације романа Толстоја, Достојевског и других) него и западноевропских позоришта (у Антоановом „Слободном позоришту“ драматизације романа Золиних, у експериментисању Пискатора драматизација Хашековог „Швејка“), где су, чак и кад, као код Пискатора, нису дале трајан позитиван резултат, биле неопходне при тражењу нових изражајних облика и средстава; тако би оне могле одиграти значајну улогу и данас код нас, када се новелистичка техника и приповедачки облик, слободнији и еластичнији, а обухватнији и временски и просторно, много "лакше прилагођава новим садржајима у нашој сасвим измењеној стварности него далеко крући и везанији, а усто скученији, драмски. Зацело ћемо морати још подоста чекати, на већи прилив добрих оригиналних савремених драмских дела, дотле добре драматизације треба да попуне ту празнину У нашој драмској литератури, јер без домаћих савремених комада не може се развити ни оригинална глума ни савремено домаће позориште.

Истина је да домаћи репертоар крије и извесну опасност за позориште: опасност неозбиљног прилажења делу, баш зато што су ликови и збивања у њему тумачима тако добро познати да им свако дубље студирање изгледа излишно, ако не и штетно. Ово нарочито важи за дела Нушићева. Чињеница да су нека позоришта и тумачењу Нушића пришла с великом озбиљношћу, да су то учинили старији глумци, навикли некад у путујућим позориштима на шаблон, импровизацију и претеривање, на шегачењу и лакрдијашење у