Наша књижевност

%

! 122

могну, грађењу социјализма у нашој земљи и доприносу наших народа напретку човечанства. 5

Због свега тога се рад позоришта не тиче само уског круга професионалаца, људи запослених у самој установи позоришта. Због тога морају позоришни савети много активније сарађивати са позоришним руководствима и колективима, учествовати у избору репертоара, у излагању и претресању редитељске концепције, присуствовати контролним пробама и дискусијама поводом њих. Позоришни савети морају да преузму и функцију позоришне критике где она недостаје; где је има, ту критичар мора бити свестан своје велике одговорности, своје улоге одговорног сарадника, а не просто судије и оцењивача, у позоришном стварању своје области. Његове критике морају бити документоване и конструктивне, од користи и за позоришне раднике и за позоришну публику. Позоришни савети треба да буду, а негде, изгледа, већ и јесу, неопходна допуна и коректив споменутом неизбежном утицају престоничких претстава и критика. Они свој задатак, своју дужност“ активног сарађивања у подизању позоришне културе своје области морају схватити веома озбиљно. Велико интересовање које, у неким местима, показују за своје позориште фактори ван њега, нарочито претставници ЈА, и помоћ коју му указују сведоче да су они схватили важност улоге позоришта и позоришног савета. 5 >

Два се основна правца оцртавају у раду тих позоришта: један више спољни, који тражи средства за постизање театарског ефекта, као у нишкој „Госпођи министарки“ или у „Дунду Мароју“ панчевачком и новосадском; и други, који се испољио пре свега у наведеном озбиљном прилажењу Нушићу, у тежњи да се у сценском остварењу изрази идејно-уметничка суштина самога дела. Е

И то нипошто нису била једина остварења ове, друге, врсте. Сем претстава „Ожалошћене породице“, овамо иде и нишки приказ „Малограђана“. Не може се рећи да је он сасвим успео, али правац и циљ за којим се ишло јасни су и исправни. Што је у тој претстави атмосфера била више чеховљевска него горковска, више немоћна чежња за ослобођењем од притиска малограђанштине него борбено супротстављање том притиску, мора се пре свега при- · писати слабости и неизразитости лика Нила, претставника борбене прогресивне класе, радника пролетера, и његове другарице и саборца Поље.

Поред „Малограђана“ овамо се мора убројати нишка. „Подвала“ и крагујевачка „Немирна старост“. Природно је да је стил ових претстава био реалистички и није нимало чудно што је у њима био читав низ успелих, па у одличних глумачких остварења: Пупавац Ј. Војновића, Агатон С. Беднарског и А. Радовановића, Прока М. Милићевића и М. Џимића креације су које се памте. у

_ Ти исти глумци и исти ансамбли били су далеко слабији кад се, место за реалистичким сценским уобличавањем идејно-уметничке суштине дела, ишло за тим да се публика само забави или задиви, било виртоузношћу глуме било