Наша књижевност

ОВ ИК о За ПР АЕ КЕ

инвентивношћу редитеља. У тим случајевима резултат није задовољавао ни у ансамблу најближем и најприступачнијем Нушићевом репертоару.

У нишком приказу „Госпође министарке“ редитељ је на мајерхолдовски начин „раскомадао дело, поделио га на осам слика, сасвим потиснуо сатиричке, а извукао и истакао лакрдијашке елементе. Непоштовање текста и небрижљиви однос према целом делу ишли су дотле да је, ради јевтиног комичног ефекта, кожарски трговац Риста, с клемпавим ушима, сав наказан и нереалан по свом спољном лику, и говорио наказним, намерно унакаженим језиком, који у Нушићевом тексту не постоји: њему се "Живкина кћи „допађа“, ништа му не „смиће“ што је она већ удата, али он није склон да због» тога и због части Никарагуе „гута меци“ итд. И ласцивност сцене између Живке министарке и доктора Нинковића, Чедино клањање са задњицом окренутом Живки, Ујка-Васина крађа пуне тегле са полице — све то само ради голицања незналица — потсећало је на речи Шекспирове, написане пре три и по века у „Хамлету“. ЈБбубитељ и зналац позоришне уметности Хамлет тражи да глумци у свему буду умерени, да имају и показују мере и у самом вихору страсти, дг удешавају радњу према речи а речи према радњи и да се нарочито старају да никада не прекораче границе природе. Он их уверава да ће се додуше незналице смејати њиховим претеривањима, али да ће паметнима притом бити врло мучно: „О, има глумаца које сам гледао како глуме и чуо друге како их хвале, и то веома, а који, да се не изразим простачки, нису имали ни нагласак крштених створова, ни ход и држање било крштених, било незнабожаца, било људи уопште, него су се тако шепурили и урлали да сам мислио да је неки надничар природе направио људе, а није их направио добро —__ тако су одвратно подражавали човечанство.“

Нажалост, овај се Шекспиров опис „одвратног подражавања човечанства“ може применити и на извесне моменте са те претставе. А можемо лп допустити да наше позориште данас буде даље од природности и истинитости вего у доба Шекспирово оно лондонско (које је Шекспир претворио у дан ско), чији претставник уверава Хамлета да су они те жигосане недостатке већ прилично поправилиг С тим се не смемо помирити! Утолико мање што су друга, мања и млађа позоришта показала да су у приказивању Нушића такве недостатке у врло великој мери искоренила и да су на најбољем путу да их сасвим искорене! И што је такље исте могућности показао и исти (нишки) ансамбл, чак и са истим редитељем (Д. Антеонијевићем) у претстави „Подвале.“ 2

И у другим претставама ове врсте долазило је и до неумесне и неумерене примене јевтиних трикова (у „Дунду Мароју“ скакање у бунар, натицање корпе с вешом на главу Помету), до декламаторског патоса, нарочито израженог у „Краљу Бетајнове“ шабачког позоришта, до театралности (новосадски „Вуци и'овце“), до натуралистичких скретања: индецентне позе, "груби гестови, цикање и вриска у сцени између Помета и Петруњеле (у крагујевачком и новосадском „Дунду Мароју“), новосадска Петруњела хвата и убија буве на јастуку, крагујевачки Бокчило шаку у коју му је Дундо Мароје пљунуо брише о његова леђа, тобоже милујући га. И у сцени пијанчења у нишкој _„Подвали“ било је гротескног претеривања, а у готово свим овим претставама местимичног претварања живих ликова, који и на позорници нешто хоће и чине и постижу, у беживотне карикатуре, у марионете.