Наша књижевност

њи 4

ПИ

пе

од живота. Оно што је лепо и велико код изузетних и великих људи, то је: да и њихова смрт још даје снаге и потстицаја животу целине, којој су припадали. Овакви гробови заре и светле кроз векове, обавезују и воде нараштаје.

Његов пример нас учи и учиће и будуће нараштаје како се храбро, часно и искрено носи кроз живот позив песника, народног. књижевника, увек блиског човеку и живој људској стварности. Он је пример песника који се трудио да осети и уметнички изрази тежње, муке и заносе радних људи, тј. јединих који су заиста достојни човековог имена, пример како се песник троши и сагара на путу личног успона и општег развитка, у сталној верној служби томе развитку, пример високог мајсторства преданог рада и уметничке савести, пример књижевника који је свом народу заиста „нов језик с новим осећајем“ дао, који је заиста умео да ухвати и одржи „корак с лобедоносним напретком“.

За дугих и немирних педесет година колико је трајао његов рад, он је сачувао ту линију успона и остао веран народу и напредној мисли; у одлучном часу, у ослободилачкој борби словеначког народа и свих народа Југославије, борби коју је повела и до победе довела Комунистичка партија Југославије, био је борац-песник те борбе. А после победе, којој је допринео својим делом, он је опет неуморно и непоколебљиво служио напретку и истини, учествујући активно и као песвик и као човек у напорима нове Југославије која под Титовим воћством остварује социјализам.

До последњег дана и последњег стиха он је остао веран тој борби за слободу и бољи живот свога народа, тој борби која је саставни део ве-

" лике борбе свих трудбеника света за

слободу, за хлеб, за достојанство ч0века. То је светли пример песника Отона Жупанчича, који ћемо ми књижевници Југославије са пиететом чувати као наше зајелничко добро. Лик Отона Жупанчича непролазан је, и ви словеначки другови можете бити горди на њега, као што се и сви ми поносимо и њиме и његовом борбеном, напредном, слободном Сло-

венијом. Ми смо дошли са разних страна да вам то у овом болном и свечаном тренутку кажемо, да овом приликом покажемо своју солидарност са вама, да над овим гробом који је наш заједнички губитак, с вама кликнемо: Слава Отону Жупанчићу!“ Последњи је говорио претседник Друштва словеначких књижевника Мишко Крањец, који је рекао да ће Жупанчич почивати поред својих другова Ивана Цанкара, Драготина Кетеа и Јосипа Мурна. „Заједно с њима си почео свој велики пут, —

"рекао је он, — сада те примају за-

увек међу себе. И теби и нама нека буде утеха да ћеш лежати у слободној земљи, а стара је истина да је слободна земља лака.“

На крају је хор Словеначке филхармоније отпевао једну народну по. гребну песму.

Кане

САХРАНА ВЛАДИМИРА НАЗОРА

Деветнаестога јуна, у зору, умро је велики хрватски и југословенски песник Владимир Назор, претседник Сабора Народне Републике Хрватске. Мртво тело великог сина хрватског народа било је цео један дан изложено у Саборници. Десетке хиљада · радних људи главног града Хрватске одало је почаст великом песнику-борцу. С посмртним остацима песника, пред зградом Сабора, опростио се у име Савезне владе министар саобраћаја Божидар Масларић. Између осталога он је рекао: „Кроз многе буре у животу прошао је Владимир Назор. Назоров борбсни дух и као кремен чврст карактер пије могла да сломи ни црно-жута _аустриска реакција, ни империјалистичка политика италијанске буржоазије, па ни фашистичка немачка агресија. Владимир Назор стојао је непоколебљиво, као гранитна стена на узбурканом мору, бранио интересе свога народа. У данима Другог светског рата, иако већ у годинама, Назор се није поколебао ни једне минуте, већ је у најтежим моментима за свој народ одбио усташке понуде, а на немачке фашистичке претње одговорио