Наша књижевност

партизане. Тим својим још ши-

ре слојеве нашег народа на борбу

одласком У чином Назор је заталасао против окупатора и националних издајица.“

У име Југословенске армије од Владимира Назора се опростио генерал-лајтнант Милан Купрешанин. Истакнувши да се наша Армија опрашта од Назора као од саборца из најтежих дана, он је између 0слалог рекао: „Назор је живео тешким, али славним животом бораца, он је с њима делио све патње и све радости, па је и кроз то необично заволео борце и Армију, којој је после ослобођења поклањао пуно пажње и љубави.“

Претставник Академије знаности и умјетности д-р Антун Барац опростио се с Назором овим речима: „Смрћу Владимира Назора губи Југословенска академија једног од сво" јих најстаријих и најодлучнијих чланова. Најстаријих — не толико по годинама, него по томе колико јој је година био чланом. Најодлучнијих — не само по положају што га је заузимао у јавном животу, већ и по његовим квалитетима.“

После тога говорио је у име Савеза књижевника Југославије Иво Андрић. Он је рекао:

„У овом тренутку када сахрањујемо посмртне остатке Владимира Назора, искрсавају пред нама радни живот његов и велико дело ње-

гово, бивају нам јасније његове највеће заслуге, оне које га чине блиским, драгим и драгоцјеним и

које нам овај растанак чине тежим и губитак већим. Е

Није лако ни набројати све оно што ми књижевници Југославије, оплакујући заједно с нашим народима смрт Владимира Назора, заједно с њима славимо у његовој великој и хармоничној личности.

Славимо творца песничког дела

великог распона, књижевног радни--

ка чија ће радна снага, хуманистичка култура и мајсторство израза служити као пример будућим нараштајима. То дело је не само израз његове изузетне личности, него и одраз његовог времена, богатог проблемима и страдањима, бор-

9 Књижевност

129,

бама и победама. У том делу ће будући хисторичари нашег времена тражити и налазити мисаоне и осећајне снаге којг су покретале наш живот за првих педесет година овога века. У том делу су сва клонућа само тренутна, у њему животна радост има последњу реч; то је поезија за коју је он сам видови-

то рекао да ће завршити потврдним и победним акордом:

А реч задња њој ће бити: — живот. Славимо борца напредне мисли

која се, час јаче час слабије видна, провлачи кроз цело његово дело, човека који је кроз сав метеж свога времена умео да нађе прави пут. И заиста, у историском часу, кад су КИЈ и друг Тито покренули борбу против окупатора, за боље друштвено уређење и нову Југославију, он се нашао на правом месту, са најбољим сеновима Хрватске и Југославије, „на радосној левици човечанства“. Храбри подвиг његових позних година, који чини част не само њему и хрватском народу, него свим народима Југославије, помињаће се увек као светао пример. На том свом путу, који је само смрт могла прекинути, он је растао са својим народом у његовим највећим тегобама и у најплеменитијим тежњама ка социјализму, на том путу он је остао до последњег дана, кад је последњим потезом пера устао у одбрану своје земље и њеног државног и партијског руководства. Славимо човека који је кроз своје дело и своју борбу пронео неокаљану мисао братства и јединства наших народа, који се, у тренутку кад је та мисао била највише угрожена, храбро и несебично заложио за њу, пришавши онима који су једиви имали смелости, снаге и мудрости да је бране и одбране. Све те велике заслуге Владимира Назора остају као непролазно добро свих наших народа, и утешна је мисао у овом тренутку да смрт ни пролазност немају власти над њима, јер ће их век додавати веку и нараштај нараштају.“