Наша књижевност

ИАЕА ДИН Ара

МЕ

вези с Албертом Фортисом и италијанским интересовањем за народну поезију (у „Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор“ ХУШ, с. 456) и више чланака у Великој италијанској енциклопедији (нарочито онај о богомилима). Почетком ове године професор Кронија објавио је у Падови једну добро начињену антологију или хрестоматију наше народне поезије. (Ргођјеп! Фоге. СоПапа Ф 1050На е зота деПа озона. Рттена

да Сагтејо Оамапо е СОтшзерре.

Р!отез Ф'Агсај5. Зепе 1ешегапа. Мојите диагјо, 1949 Радоуа. _АгЕито Стопја, Роезја роро!ате зегђо-сгоаћа, Седат — Саза едутсе доб. Апгошо МЏаш 1949. стр. 189, мала 40).

После сажетог, јасно и прегледно писанога увода, у коме је врло вешто обухватио, без досадног и непотребног нагомилавања чињеница, све што треба да се зна о нашој народној поезији, Кронија даје упоредо са српским текстом и превод, пратећи верно стих по стих. Испод текста су врло добра објашњења појединих речи, појмова и елемената тако да не само студенти или слависти, него и уопште сваки читалац који за нашу књижевност има ингереса може да се на основу ових текстова обавести о нама, натој прошлости, језику и народној поезији.

У књизи су дате од епских и приповедних песама Хасанагиница, Цар Дуклијан и Крститељ Јован, Зидање Скадра, Женидба краља Вукашина, Цар Лазар и царица Милица, Смрт мајке Југовића, Косовка девојка, Марко Краљевић и Андријаш, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Орање Краљевића Марка, Смрт Марка Краљевића и Женидба Милића барјактара, — избор несумњиво добар, али је штета што није проширен којом песмом из циклуса _ хајдучко-ускочкога, _ муслиманскога, црногорскога и устаничкога, те овако италијанском _читасцу остају непознати послекосовски мотиги наше народне поезије, јер у антологији нема ни котарских сердара, ни босанских хајдука, ни борбе црногорске и шумадиске с Турцима. Кан Књижевност

Готово све епске песме узете су

из Вукове збирке, сем двеју. „Хасанагиница је дата у Фортисовој верзији, што је разумљиво за Кронију који као Италијан хоће тиме да италијанске читаоце потсети на свога сународника који је први Европи обратио пажњу на нашу народву песму. Друга песма изван Вука јесте бугарштица о Марку и Андријашу. Као што је познато, учени и педантни _Фортис прилично је верно забелгжио „Хасанагиницу“ и нама његова множина:

„

„Ал су снтјези, ал су лабудови»

Да су сн'јези, већ би окопнули—“

више песнички звучи него“ Вукова једнина:

„Ал' је снијег, ал су лабудови» Да је снијег, већ би окопнио....

—. но ипак нам се чини да Вук има право кад каже да је песма у Фортисовој књизи „наштампана са много штампарскијех, а по свој прилини а писарскијех погрјешака“. И доиста, не верујемо да је Фортис могао чути у народу облике „лабутове“ место „лабудови“, а већ у стиху

„Он болује у ранама љутими...“

јасно се види да певач није могао овако у једанаестерцу казати овај стих, него је по свој прилици рекао

„Он болује у ранами љутим...“

или „у ранама љутим“. Исто тако биће да Вук има право кад Фортисове „нозве позлаћене: мења у „коже позлаћене“, а „убошке хаљине“ у „у бошчи хаљине“, итд. Кронија, међутим, дословно прештампава Фортисов текст, додуше помињући испод текста Вукове промене, и тако остављајући читаоцу да сам учествује у утврђивању текста ове славне баладе којој нажалост ни Вук ни доцнији скупљачи нису нашли трага у народу. (Верзија коју је Иван Мештровић тобож запамтио. у детињству и објавио у „Новој Екропи" не чини нам се веродостојна). ~

У другом делу Кронијине збирке налази се осамнаест лирских песама