Наша књижевност

Хроника

различних врста (додолске, коледске, митолошке, сватовске, љубавне, иарицаљке, слепачке, шаљиве) из Вукове збирке и „Изабраних народних пјесама“ др-а Николе Андрића. Тај други део чини нам се несигурније пробран.

У дословно верном преводу Кронијина хрестоматија још више ћа допринети слави и проучавању наше народне поезије која је још од осамнаестога века, од времена Фортисова, на великој цени у Италији.

Ранијим збиркама: Сапн зјам; (гадон 1п уег5! ЊаНап: (Млеци 1829), Сатпи 4чјау! (Задар 1840), Сапн роројам #озсат, сот5ћ, Шеј, сгест (од Томазеа, Млеци, 1842, ново издање Сапн пе, Милано 1913), Сапн де! роројо даттаџа (од Ф. Караре, Задар 1849), Сспн де! роројо чјауо (од Г. Ћудине, Фиренца 1878), Сапи роројгл зет! (од Ј. Николића, Задар 1894), Сапн роројап сетћ е стоан (у више издања од Петра Касандрића), Сапц ер:с1 роројап зегђј (од Предација, Модена 1930), — ова се збирка придружује и својом обрадом стоји над њима. Тачан прозни превод и зналачки коментар инспирисаће, надајмо се, којега италијанског песника да препева наше песме у добре италијанске стихове.

Најзад да истакнемо још једно постигнуће у овој књизи: иако садржи преко 70 страна српскога текста, на њима нема штампарских грешака! (Приметили смо свега једну, у садржају). То је, уосталом, једино што се од славне италијанске штампарске традиције још опажа у овој књизи, печатаној лошим словима и на прилично слабој хартији, — књизи која, узгред речено, стаја хиљаду лира.

Б. К.

СКОЛАРДИЈЕВА СТУДИЈА О ЈУРЈУ КРИЖАНИЋУ

У последње време опет је у свету оживело интересовање за Јурја Крижанића. Тако је поред неколико студија и једне књиге на руском језику, објављено и једно прилично обимно дело на француском (5сојага Р. (., АЧоскешг де 1 уши! Опепга! де

141

Воте, Аш сегмусе де Коте еЕ де Мозсоп аш ХМП-е чесје: Ктјапсћ, Меззасег де Г Џпие дез Спгеџеп5 ег Реге ди Рапчјамате. Раг5, А. ег Ј. Расага ег Сле, 1947, з!г. 262.).

Сколардијева студија рађена је по документима Архива римске пропаганде и Ватиканске библиотеке, досад непознатим или сасвим слабо коришћеним у проучавању Крижанићева рада. ;

Рођен 1618 у Обрху код Рибника крај Купе, у једној хрватској племениташкој породици (мајка му је била од Оршића-Славетићких), васпитан од језунта и школован у њиховим заводима у Загребу и у Грацу, Крижанић је добио ступањ доктора теологије у Риму, где се одушевио за мисао сједињавања цркава, наравно под папским приматом. Ради тога је дошао у везу са грчким и укрглинским унијатима у Риму и, ступивши у њихов СоПегшт ггаесшт, проучавао литературу о расколу хришћанства и о Русији. 1646 Крижанић се налази у Пољској, али нема прилике да пређе руску границу. Тек идуће године он успева да у пратњи пољскога посланика проведе два месеца у Москви, али кад се посланство враћало, морао је и он изићи из Русије. На сличан начин, у пратњи аустрискога посланика, ишао је у Цариград. И у Москви и у Цариграду Крижанић се бавио питањем раскола, које је затим у Риму читавих шест година обрађивао у једном врло великом спису -— прегледу свега што се дотад могло сазнати о том проблему. Продубљујући своје знање о источној Европи, Крижанић се, по свему судећи, од католичког мисионара постепено развијао у самостална мислиоца, те 1656 без допуштења старешина, остави своје започето делд и крене у украјинске области Пољске, У којима се водила борба између пољских и руских присталица. Кад су ови последњи победили, Крижанић је кренуо с једним посланством у Русију, где је у Путивљу успео да увери утицајнога бољара, кнеза Алексија Трубецког, у своје добре намере. Трубецки га је послао у Москву с препоручним писмом, и „Јурај Сербенин“ (како се називао у Русији) постао је преводилац за грчки и латински у царској канцеларији