Наша књижевност

Из циклуса „Пролеће 1941"

НЕПРИЈАТЕЉИ

Смрт пада — твоздена киша по мом раду, смрт је у ноћима што цвокоћу у сну,

смрт је бол што врије у корењу младу, смрт је дно ћутања, смрт је увек на дну.

Гвоздена смрт стоји иза свих утлова. Бол: шака на лице. Бол црн, дани трки. Ноћи су стрништа, живот — ура лова, па су зоре бледе, ко ми што смо крхки.

Дахћући смрт требе, тврди су јој нокти.

Усне јој од црва, осмех — костурница.

Устајте, друтови, тнев пали вид кротки, ко мирис лобода — зидове тамница.

Гнев цепти у кући, у капима пота.

Кроз пробит кров неба, тнев прсат из таме прска под тишином, пршти од живота

до расуте косе дуж кумове сламе;

тнев риђ од кључања, дубок тнев у нама тризе сне ко мена месеце од тлеђл,

к