Наша књижевност

Пролеће 1941

ни сањив, ни будан, друг је стрељан тледо у јутро што бану свим светлом надошло, док сунце, ко цвеће зимоморно бледо

лије на њет светло што с њим није прошло.

11

Морт крви на кожи. Под њом шкрипи шодар. Каменим плавилом усни, зуб се смрзно. О птице, друг незнан, до срца је модар, баците му с неба звезда топло крзно.

У мраз та је плотун с три песнице турно низ струју клизаву, тротлом суновратим...

"Из њет танким млазем још слапи у црно,

сан, што тихо шуми мраком непознатим.

О птице над раном, о сва перја белољ сунца, спустите му облаке руњасте,

дајте крзна, трејте друта занемелоћ

ко он што још треје заставе звездасте.

НА РАСТАНКУ

Праштај ми, драљано, со и хлеб нежности, сенка робовања пала ми на раме.

Ако се не вратим, девојко, опрости

крви што ће тећи да не буде таме.

Буном букте поља и диме се луке, трад је црн од бола што све више боли, Цела моја земља бежи у хајдуке и лине да љуби, јуриша да воли.