Наша књижевност

Не теши, не теши дан који се наставља, Храброст што, ко јахач дићнут У стремене срца, дутом ћутњом друтове _избавља

# крвљу поздравља све неухапшене...

Нећу се зтрејати никада без тебе.

Мукло светле "зоре, а нема те врућа. 'О како Плач торчи и бол како гребе У души, Унутра тде цепте сванућа.

Еј зеленџ младић, посечен, посечен...

Земља — прокљувана, дан — с метком у тлавиц..

На тлу је, а није. Пун, а недоречен... Ко птица би прхнуо, да није мртав и

нем и миран до дна, крут сасвим, крвав џ прав и дут џ срдит ш хладан џ чудно |нехајан на сенке облака по трави. Отшкринутин оком, ко да све је трудно,