Наша књижевност

У МЕТУ РОПСТВА.

О мајко, свуд кости. Трње је узврело. Под земљом су чела, очи преко шљила. Гнев ме испрсио и зове: На дело! Пламен лиже окна, а из мене рила

место река речи, море недорека, два црна обруча уместо видика, два кружна ожиљка место првоћ млека, јутром, место песме — муња бунтовника.

Зову ме све кости, тласом из свих вољки, из мекоте соба, из црнине плућа, | вичу из долина, са недра девојки шума врућа, врућа и брда торућа.

Из мене зову ме, људи и давнине, крв и тихе речи за бусеном ватре, а друтови зову из срца ведрине која билом ваља побуњене сате.

Страшила на рубу ноћи и. беспућа! Распорене куће! Стреси слабост бољки, кличе по Србији у пропањ п кључа,

по русој Србији потамнелих дојки.

А кам је покрио што занос њен роди. Где су ми путевиР Где танки пресртиг Зар су нолоступи, сада — сада недоходи и сочне тодине — соре јаме смрти

Не туљуј/ У мету ропства пушком туци! Са тобом нишане стрелци прокушани. Кроз листале тране птледају хајдуци тде на цесте слазе први партизани.