Наша књижевност

ду фора дао оде

од СУМРАКА ДО ЗОРЕ

То вече није се честито било ни спустило кад су агенти „Усташке надзорне службе“ са два гестаповца упали у стан Драгана Петронића и, можда за неколико минута само, претекли они њега место он њих. >

Не, није он био од оних људи који су сами себе заваравали: „Па, ја се нисам бавио политиком!“ и „Неће мене!“, или „Што би мене!“ и „Можда неће мене!“, и није се ни једног трена колебао кад је пре подне дошло до одлуке, а још мање да ту одлуку, чим падне вече, и изврши — да би себи сад предбацивао због неодлуч“ ности, Напротив! Али, ето, за који час догодиће се управо оно што је он тачно знао да га чека и што је читавим својим бићем тежио ла избегне.

Сва његова кривица била је у томе што се сам није знао да снађе, а није имао блиских пријатеља «с којима би се у овим те шким, вртоглавим данима поразговорио и споразумео како и шта треба да уради.

А он је целог свог века умео да гледа и да види, да уочи

узроке и сагледа последице, да тачно оцени шта не ваља и зашто не ваља, али — није знао да просуди и шта ваља, још мање шта треба да се уради, а најмање шта треба да уради он. Он је видео како људи пате због неправедних друштвених односа, како човек човека кињи и мучи, и сваким се даном у њему све више таложила горчина која га је гушила, мутила му здраво расуђивање и чинила га мрзовољним. А за такав свој живот, живот трпећи и без радости, он је окривљавао судбину коју је са собом на свет донео чим се је родио у сиромашкој породици.

Кад му је отац — сељак који је сишао у град да буде подворник — храбро погинуо на Добруџи 1916 године као добровољац, Драгану није било ни “две године. Са петоро деце и са пензи јом с којом није могла да плати ни целу станарину, мати је радила тешке послове по кућама имућника и чиновника. У њој је он из малена гледао свеца и мученика и увек се сећао прве слике коју је лонео из раног детињства кад се једанпут иза сна пренуо и спазио мајку погрбљену над неким радом, чуо како убрзано дише и како с времена на време подитне главу и уморно, дубоко уздахне

Увече кад би се вратила с посла и децу намирила, њој је највећа радост била да седи и да их посматра. поваљану једно крај

ћ '