Наша књижевност

Књижевност

другог како се у сну преврћу, како се протежу слатко мљаскајући устима, а она да их покрива, да им поправља косу да их милује и да будна сања о њиховој срећи.

Једно такво вече приметила она како је упорно гледају Драганове ОЧИ.

— Спавај, роде, помиловала га она, спавај!

— Ја, а што ти не спаваш»

Њој се очи овлажиле.

— Сад ћу и ја, само док још ово свршим. Де ти спавај.

Отада је она све чешће осећала како је дечак прати погледом пуним разумевања и неког немог саучешћа.

Највише би је дирало то што Драган није хтео да једе без ње. Као да је дете осећало да мати даје њима најбоље залогаје — кад их има довољно, а последње — кад је оскудна у храни, а сама да леже без вечере.

— Де, Драгане, узми овај комадић, — нудила би га она.

— Нећу кад нећеш ти.

— Ама, ја сам се најела код газдарице ево довде — и она би дланом окренутим доле превлачила испод браде.

Син би је погледао с неверицом, измакнуо се од стола и заћутао. Тек кад би се мати прихватила јела, почео би и он, напрегнуто пазећи да она не заостане.

Тако се између њих створио неки другарски однос мимо другу децу.

Још у трећем разреду гимназије Драган је почео да зарађује, Давао је инструкције и месечно доносио мајци по две, па и по три-четири стотине динара. Она примала новац, дуго га тетошила на длану и шапутала:

— Еј, благо мајци са оваквим домаћином... —_ али се све ређе усуђивала да га помилује, толико ју је одбијала нека опора озбиљкост која је била иза њега, т

А он се, ма да најмлађи, већ тада осећао домаћином куће. Учио је, радио по кући, бринуо се о браћи и сестрама док је мајка избивала на раду, налазио радост само у оном послу којим је могао да помогне мајци, туђио се од вршњака и вршњакиња, одрицао се и најситнијих задовољстава и зато чинио утисак чудака. Тај утисак стварала му је она сенка на лицу какву имају људи који су, због дуготрајне болести или због доживљених ужаса, изгубили дар смеха 'Управо, смеју се и они, само што се њихов смех не може да пробије кроз ону сенку као ни сунце кроз натуштено небо: лице се развуче, усне се растворе и зуби блесну, али глас не зазвони и не обоји се чак — не проговоре им очи, и лице им се не озари радошћу. Драган се ни у детињству није умео смејати. ~

Желео је да буде учитељ, а кад је с одличним успехом завршио школу, није могао да добије службе због — „хиперпродукпије“ учитеља. Најзад се, на крају друге године, запослио. али као -— помоћник књиговође у трговини текстилом навелико „Елегант“.

ппомађе ил идући грлу илеиртхаоах пеагноцеа