Наша књижевност

Од сумрака до зоре И

с

Радио је по десет сати дневно за хиљаду и по динара месечно, а на своје очи гледао како једни, не радећи, живе раскошно, а други како једва животаре баш зато што раде. И, како је у њему расло огорчење, он се све више затварао у се, све се више удаљавао од људи, био све напуштенији и неповерљивији према свакоме и све тежи на речи.

Тако је Драган дочекао и 27 март 1941 године.

Побуну тога сунчаног дана он је више осетио него схватио, и сам се осетио другим човеком, заборавио је на све што је било, · све му је постало ведро и весело, и ничега се није устручавао, ни бојао, ни стидео. Са дотле невиђеном радошћу он 'је заронио у масу ускомешавог народа, с њом кликтао и позивао на отпор, и с њом се проносио кроз град надвисујући је за главу својом крупном, кошчатом појавом бујне плаве косе, замршених обрва и модрих очију из којих је сада први пут струјала радост.

Четвртог дана када је отпочела мобилизација, Драган је горд што се његова мала и неспремна отаџбина хоће да одупре фашистичком таласу и поред тога што је он дотле већ био преплавио пола Европе — склонио мајку, сестре и браћу у очево село, обукао униформу и био спреман да поднесе најтеже напоре.

А после четрнаест дана вратио се огорченији него што је икад био. Срамота га је пекла толико да је поверовао да је неће пре живети. Не, то уопште није био рат, то није била одбрана отаџбине, него слика и прилика грозничавог бунила, безумног страха и — бриге за личну удобност и спас. Ах, онда је командовао свако ко не треба, а нико ко је позван да командује. Постојале су једи“ нице без команде, и команде без војске, артилерија без топова, авијација без авиона, пушке без муниције, војска без дисциплине, благајне без новаца и кухиње без хране. На све стране заударало је од нереда и издаје...

Већ сутрадан по уласку Немаца у град настаде оно бесудно доба које је названо окупацијом 1941—1945 године. Па се тих априлских дана и време однекуд узмучи: тек што развигор, који се наду у невреме, умину, ударише бабје буке — смрче се, забрза крупан, влажан снег с пљеском ударајући о мокру земљу, а онда провири сунце, па се одмах скри да пропусти кишу. Ударила она прво срдито, у крупним ретким капљицама, зашобоњала по крововима и прозорским стаклима, а онда се све више ситнила док се, попут омаје са точка неке невидљиве небеске воденице, није издробила " у блештаву водену прашину и запрштала у праменовима, косим и

леденим, а густим као да се точила на често сито.

Данима је она тако ромињала и чинила људима живот још суморнијим. Влага је извирала из земље, продирала кроз зидове, натапала одећу и обућу, завлачила се у поре и изједала слузокожу. Све чега се човек дотицао, лепило му се за јагодице и изазивало осећај љигавости и распадања: Улице се раскаљале па бљузга ла: павица као да ноге газе по пишталини, и рска стакло које су не-