Наша књижевност

МА пријатељски бомбардери некидан избили из прозора и врата. Реза Усплахирен свет унезверено је лутао улицама, сударао се, гово"рио погледима и свак се свакоме уклањао с пута. Само су Немци ходили гордо и самоуверено, а за њима су већ скакутали неки граБани дубоко се превијали и услужно показивали и проказивали установе, радње, слагалишта, и сваки час дизали руке на фашистички | поздрав: аи

— Нап Ши ег!

— За дом — спремни!

Улицама су љумале бескрајне колоне официра и војника, рас| пасаних, без оружја, блатњавих, згужваних, зараслих у браде. Е | Они су напорно вукли некакве сандучиће и кофере, пртили неке | Бреће и пакете, и гледали у црну земљу. Један свет их је посматрао тужно и самилосно, а други им је пакосно добацивао погрде и пљувао их. А они се нису окретали ни десно ни лево и већина их сигурно преживљавала тешке, неки можда најтеже часове У животу. 46 -

Тако је то почело. Тога првог дана Немци су прво заузели војне установе, затим надлештва, почели разоружавати војску и по Е зидовима лепити наредбе које су све свршавале претњом: „Казна Е = смрт!“ У 2

Сутрадан по уласку трупа стигла је и позади католичке катедрале сместила се грдосија од камиона из кога се непрестано чуо клепет машина. То је била УН — штампарија новчаница, „окупационих марака“. Штампарија је радила без прекида, а риђокоси Германи, што су под витешким шлемовима и ни од кога не сметани победоносно улетели у Сарајево, навалили су на радње као скакавци, у њима остављали банкноте присилно мењане у омеру 1:20 (у јеврејским радњама имали су још права на 20% попуста!) а износили нарамке хлебова, кобасица, маслаца, цигарета, чоколаде, чарапа, рубља, свега... па им то испадало, просипало се, а они храну гурали у пуна уста, а ствари у набрекле џепове, односили их некуда, па се опет враћали, опет односили, и опет им све из очију гинуло. -

А затим што који дан збиља је постајала све језивија. Спочетка су одводили само појединце и мање групе као да су се и сами бојали и прокушавали шта народ. мисли. А кад су се уверили до свет: подмеће главу као по каквој светој дужности, они су постајали све дрскији и крволочнији. мн

Све је то Драган знао, а много и сам видео. Дани су му про-

лазили као у мучном сновиђењу. Грчио се од стида и срама и с ту-

о гом посматрао поворке жицом повезаних људи, слушао како се

у разарају села и градови, свакодневно сазнавао како су ти и ти од-

; ведени и побијени — једни на Врацама; други на Хреши, трећи у Алипашином Мосту, четврти...

Њ Сто пута на дан он би сам себи постављао питање: како то да ЕУ се људи нг одупру, и сто и једанпут се због тога застидео: та и он ; | ; 3

“ : “ Уа