Наша књижевност

сам седи скрштених руку и чека, ма да жели да се бори против окупатора и да га из земље истера, и ма да му је јасно да је једини излаз — борба на живот и смрт; најзад да онај ко се буде борио може још и да остане жив, а онај ко буде чекао „док се ово не смири“, да ће сигурно да настрада. Све му је то цело време било јасно, само једно и никако није могао да размрси и утврди: како отпочети и, нарочито, шта при томе треба да уради он..

Све до јутрос, кад га је изненада посетио Бранко.

Бранка је он знао годинама, Био је као и он, чиновник, негде у општини, где ли, и помало се бавио публицистиком. Кад би се срели, поразговарали би као добри познаници и растајали се као приЈатељи, -опет до друге случајне прилике. Последњи пут видео га је пред сам рат и отад га сасвим изгубио из вида. А сад је седео у његовој пријагној кухињици и кго да је одавно знао све његовс муке и све његове мисли, озбиљно а некако ведро гледао му у очи:

— Па; Драгане, докле ти мислиш тако да седиш у четири зида и да се мучиш као риба на сувуг

Он га је погледао помало у недоумици.

— Знам шта мислиш, — наставио је Бранко. — Али битка се већ заметнула (чуо си за оно неки дан на Булозима, јуче у железничкој радионици, па оно с оним немачким мајором) и сад сваки родољуб треба да се определи, Наш човек хоће да се бори и он би се борио и за време „рата“ да је био организован и добро вођен. Ту организацију сад ћемо му дати ми. Наше је правило: бити опрезан, али одважан; не чинити ништа изван организације; увек, у свакој прилици хватати се с непријатељем у коштац и изненађивати га.

Бранко мало поћута, а онда настави страственије.

— Знаш... није он непобедив — то смо ми већ доказали. Треба само једанпут надјачати сопствени страх, уверити се да је и Немац од крви и меса, да и он може погинути и да је њега и те како страх. Коначно — ту Бранко пркосно набра усне — он је у туђој, непријатељској земљи, а ми у рођеној. Ми ћемо му тако загорчавати живот и стварати му такве сметње да ће се морати против нас борити као против сваке организоване војске. Али, зато се морамо сви прихватати оружја, и сви на овај или онај начин ући у борбу.

Бранко се прекиде и погледа у пријатеља. Сав успламтео, Драган издржа поглед. У кухињи је била савршена тишина. Само су споља долетали испрекидани гласови и брујање градског живота.

— Ето, зато сам ти и дошао, — прекиде Боанко ћутање; — управо, зато су ме послали из Месног комитета. Ми тебе знамо, јер водимо рачуна о сваком човеку, и верујемо ти. Видиш, ако и не пристанеш, ми се не бојимо да ћеш нас одати,

Драган је био узбуђен.

— Значи, ипак има неко ко се брине за овај несрећни народ, за ову нашу јадну отаџбину!... па стиже чак да води рачуна и о неком Драгану Петронићу. Ах...