Наша књижевност

Ћ

Од сумрака до зоре Ена И 38.

— Па, како видиш, има.

Драганово лице се преобрази. Па то је управо оно што је он тражио! Крв му је снажно струјала кроз жиле и куцкала под вргатом. Он се већ осећао борцем невидљиве али моћне армије, и био срећан што ће отсад, извршујући њена наређења, служити отаџбини.

— Пристајем, — 'одговори он чврсто. — Чинићу све што могу.

· Свакако сам незапослен и могу да радим по цео дан.

Бранко га погледа са задовољством. „Нисам се преварио“, помисли, а на глас рече: МУ

— Погребнији си нам у граду, то је истина. Али у граду не можеш више остати. Знаш... на списку си да те данас-сутра ухапсе. А то ти је, и сам знаш, као да си на смрт осуђен.

Заборављајући да се ради о његовој глави, он се пријатно узбуди: они чак и то знају! -

— Ја ћу се крити! — рече он одлучно.

— Т-с! Тешко се крити у граду у коме те познају. Ми смо одлучили да те још ноћас, само ако добијемо везу и, дакако ако ти пристанеш — пребацимо на ослобођену територију. И тамо ћеш ти бити од користи. :

„Слободна територија!“ — речи које сад први пут чу, забрујаше у Драгановим ушима као драга, заборављена песма.

Пошто му је дао адресу и паролу с којом ће се, чим падне ноћ — али свакако пре „редарственог сата“ — јавити заједничкој „вези“, Бранко: прелете очима његову библиотеку, задржа се на Блашковићевој књизи „Међу Бошњацима“, извуче је и показа Драгану:

— Ево због чега сам ти долазио. А разговарали смо само о храни коју би ти могао добавити са села. За сваки случај! Па срећан ти пут!

Они се загрлише.

— А ти, зар нећеш и ти са мном» — сети се Драган.

Бранку се оте уздах.

— Ех, како бих радо пошао из овог јада тамо где има сунца и где се против непријатеља бориш с оружјем у руци. Али мој задатак је овде, у граду... док и ја једног дана не осванем на списку, — насмеши се он, махну књигом и журно се удаљи.

Драган је имао довољно времена да све распореди, да се опрости с кућом — та, колико сутра на вратима његовог стана кочиће се она табла: „Властништво Независне Државе Хрватске“ — и да се пажљиво спреми за пут необичан и пун неизвесности.

Пред вече био је спреман. Био је узбуђен, осећао је како му подрхтава сваки мишић и бије у. слепоочницама. Пушио је много и сваки час погледао у сат и пут Требевића. Мисао му се залетала час у детињство, час се сећао свога ратовања, па мајке, браће и сестара, час опет своје непроживљене младости. Покушавао је да мисли о томе на коју ли ће страну кренути ноћас, како ће му поћи за руком да се извуче из града, где ли ће бити сутра у ово доба, — по-

~

3 Књижевност