Наша књижевност

34 Књижевност

кушавао, а сваки му час на ум падала нова мисао, потирала стару и одводила га у нове стране.

Док, најзад, румен сунца не поче да трне далеко негде на западу, земља да одише после дневне јаре, а врхови Требевића да се тупље оцртавају на сумрачном небу. То је почело да се спушта вече. Још само сат... још три четврти... још...

Ето, тако. А онда кораци, многи кораци и неки далек, пригушен жагор који је бивао све разговетнији. Не, није га слух варао! У истом трену он је предосетио, не, него јасно схватио: то је крај — иду по њега! ф

„Драган прилете прозору, али се брзо одмаче. Проклети град са својим кућеринама стегнутим у улице! Човек је у њему као у мишоловци. Окупатор је наследио картотеке, зна све адресе, и може да дође коме хоће и кад хоће. Дође, залупа на врата, узбуни сву кућу, а одведе и онога по кога није дошао... Да је човек на селу, или бар негде на крају града, па да искочи кроз прозор или се провуче на задња врата. А они онда нека пуцају — могу и промашити. Овако...

Први ударци о врата приковаше га на месту. То потраја трен. А онда као да би да умири савест он се још једанпут унезверено обазре, али кад се лупа срдито. понови, пође ка вратима.

Прво што су гестаповци спазили кад су рупили у собу, био је неред. |

— О-хо! — узвикнуо је први. — Господин се спремио на излет, па га ми омели. Штета!

Драган тек сад спази да је заборавио да поспреми собу.

— Да, спремао сам се на село, мајци, — сети се он однекуд.

— Та-ако! — потврди онај подругљиво. — Увече, па на село, а2 А не бојите се одметника, х-м>

Наста час колебања.

— Бојим се, — досети се Драган. — Нисам имао намере вечерас, него сутра. Управо, хтео сам да идем по подне, али ме је омела преметачина — паде му изненада на ум да изговори. Зато и јест овакав неред.

— Та шта кажете! — чудио се један усташа. — А ко је то биоз

— Агенти, свакако. Али не знам који. Нисам их смео легитимисати, — осмели се он, продужујући покушај да обмане окупаторе. Али му то није ништа помогло.

Гестаповац га одмери од главе до пете, извади некакав папир, сричући изговори његово име и упитно га погледа.

— Јесам, ја сам, — потврди Драган.

— Но, дакле. Идете с нама!

— Могу ли знати заштог — одважи се он.

— Куш! кад ти се наређује, — и један од усташа замахну аутоматом. Драган се угну, али га гвожђе захвати и он осети оштар бол у рамену.

Из куће су га извели са лисицама на рукама, гологлава, разбарушена и са уздигнутим десним раменом — свет који је пролазио улицом убрзавао је ход и окретао главу — угурали га у кола у

дрвене

з ;