Наша књижевност

Од сумрака до зоре

којима је било тако мрачно и тако пуно људи да је једва нашао места где ће стати, а онда су кола кренула.

Кад су га увели у затвор — у некакав магацин у коме је пре морало бити стовариште брашна — Драган се већ осетио сигурнијим. Било је светло и могао је да гледа. Затвор је био пун. Неколико стотина људи, мушкараца и жена, старих и младих, било је збијено као да је у снопове повезано. Неки су лежали, неки седели, а неки чак стајали, и махом ћутали. А они који су говорили, говорили су знацима и погледима, или су шанптали.

Драган се прикључи првој групи где је видео да још има ме ста. Већина људи била му је непозната. Неке је познавао само из виђења, али није знао ни ко су ни шта су. Зато није ни заметао разговора, него се радознало обазирао и посматрао. Хтео је с лица да им прочита шта мисле, шта осећају. Али је видео само бледа лица и погружене прилике људи којима је страх био из очију. Шта да ради» 2

— Друже, и ти због комунизма» — чу он пригушен шапат више самог уха.

Он се окрену. Непознат средовечан човек снажних чељусти и ситних немирних очију спусти се поред њега и унесе му се у лице.

— Има нгс овде доста организованих, — настави онај глас, али се на жалост не можемо да окупимо. А нешто се мора учинити!...

Драгана нешто лецну: ко је овај човек што погађа његове мисли» Али се уздржа, погледа му још једном у очи, а онда пренесе поглед на оне који су седели око њега. Учинило му се да га сви гледају, али се изненади кад спази да равнодушно зуре преда се, Само му се учини да је онај младић преко пута од њега гладећи бркове, ставио кажипрст на уста као да опомиње: „Ћути!“

„Не веруј никоме кога не знаш!“ — сети се он Бранкових речи, и то му поможе да се снађе.

— Ђаволску матер! Ђе си ти видио да се шверцери органи“ зују. Је ли ме она свиња Џоња данас и пријавио: „Господине стражару, овај даса има пуне џепове кремена и дувана!... Лопов лоповски. А ти мени сад — организација!

Онај га само одмери, зазину да нешто каже, али пљуну као простак, и устаде без речи.

Кад се удаљио — ишао је као да хода по својој кући — Драган очима потражи Брку и спази како се он, и не гледајући у њега, окренуо према зиду са шаком разапетом више десног уха као да нешта прислушкује.

„Шпијун!“ — паде Драгану на ум и са симпатијама погледа Брку. Овај му се осмехну и кимну главом. Веза је била успостављена барем са једним човеком.

Али га изгуби из вида кад му је био најпотребнији.

Нешто пре поноћи, кад су сем најузнемиренији почели заводити у сан, наста узбуна. Вика је долазила од средине затвора. Бу-

новни, људи су се трзали иза сна, брзо схватали да долази нешта

М +