Наша књижевност

Одасушрака до зоре 6 соу па НИ

мах узимао и неразвијене, и старе, и младе, и добро обучене, и подеране. Кад му је и то додијало, он престаде да изговара и ону једну реч. Само упре кажипрстом. Он упре, човек искорачи, усташе га приброје и прикључе новом строју.

Најзад се сатник са неком досадом окрену бројачу.

— Колико треба још до стопедесет»

— Тридесет и два.

Он испружи руку: „Одавде“, затим је спусти и коракну неколико пута, па је опет испружи: „Довде!“ -

— Марш! :

Ходник је био набијен као тучак. Драган се једва издизао на прсте, извијас вратом и ужурбано тражио погледом Брку. Чинило му се кад би њих два изменили само неколико речи; да би сигурно смислили шта треба да ураде. Али Брке није било. „Можда је остао у магацину!“, помисли.

Време је све брже одмицало и све је мање изгледа било да се ма шта предузме. А кад један усташа донесе читав сноп накратко исечене жице којом се вежу снопићи дрва, раздели је половини затвореника и нареди им да сваки веже свога најближег суседа, Драган схвати да је крај близу. Људи су узимали жицу у руке, гњечили је и савијали — као да јој прокушавају чврстину — и не моћно се обазирали.

— Шта је, шта чекате, сунце вам бандитско! — закрекета онај усташа и подиже пушку. -

Као да су чекали да им се још једанпут каже, људи почеше везивати једни друге усрдно као да су целог века радили само тај посао. Човек човеку је узимао руке, укрштавао их отрага и везивао, а онда чекао док то и с њиме не ураде.

Драган је немоћно и као какав кривац гледао у под. Колико је пута слушао да су се људи овако сами везивали, а на своје очи гледао како по двојица-тројица усташа гоне по двеста и више грађана или: сељака као чобани крдо — слушао и гледао и увек се срдио, увек се с гневом питао: како то да толики људи дозвољавају да их неколико дрских појединаца, можда мангупа, бију, понижавају и гоне — гоне их, а они иду покорно као да друкчије не може бити. И како то да и не покушају да се одупруг Та капама би их могли помлатити! Јест, погинуо би неко, један, петорица, десеторица, али би се спасло стодеведесет људи. Како»

А, ето, сад је то исто и он доживео. И он је пустио да га вежу и пустиће да га гоне и стрељају, а да ништа не предузме, ма да је уверен да у овој гомили има бар педесет људи који мисле исто као и он и који су исто као и он спремни да се боре, па и жртвују. Да, али који су, и како да се споразумејуг

(С тим мислима он је у реду изашао из магацина и у реду се“ попео на први камион:

Тек ту, под ведрим небом из кога је била хладноћа од које се

кожа пријатно јежила, он је почео да мисли јасније, да расуђује