Наша књижевност

одређеније. Он се био толико смирио и толико овладао собом, да је сад био сигуран да ће за ово кратко време што му још преостаје нешто смислити и учинити.

Кад су се извукли из града, камиони појурише својом пуном брзином. Иза њих се вијорио и без краја растезао облак прашине заклањајући четврта, луксузна кола у којима се возио сатник и његова пратња.

Као беличаста кривудава трака пут је водио преко брежуљака, благо се пењао и спуштао, нагло избијао иза окука и испод дрвећа, и наизменично блескао белином и утапао се у сенку. Десно од пута протезала се равница, а лево се уздизала брежуљкаста шума са још једрим зеленилом. Својим тупим врховима, негде далеко, сабласно су се устремила брда у небо огромно и загонетно поковано звездама које су жмиркале и трепереле, палиле се и га силе, и падале некуд у бездан. ;

Док су драгоцене минуте отицале, а кола се дрндала и отскакала, Драган је покушавао да у помрчини разазна људе и да успостави неку везу. Сад бар немају од чега да стрепе — свима им се зна иста судбина! Али кад се обратио бледоликом дугоњи десно од себе, овај је равнодушно окренуо главу.

— Да покушамо нешто, — шапнуо је левом суседу.

— Шта» — Упитао је он гласом из кога је избијала нада.

— Да их гурнемо, — и он лако показа главом пут усташа, — па да се разбежимо. ·

Онај погледа у задње углове камиона где су са аутоматима спремним за пуцање стајала двојица усташа, па заврте главом.

— Лудост. Сви ћемо изгубити главе.

Драган развуче усне на осмех.

— Погубићемо их и тако и тако.

Онај слеже раменима. А онда се као присети:

— Ђе си ти видио да се шут с рогатим боде»

Драгану се стеже срце. Би му јасно да мора сам да учини не што. Он покуша да извуче десну руку и тргну је нагло, али му оштар бол пресече дах. „Полако!“ нареди он сам себи и поче да миче рукама увек у супротном правцу: лева горе, десна доле, левадесна, лева-десна... Жица се увијала, пресавијала и засецала му се у месо, дубила ране и долазила, чинило му се, до саме кости. Бол му је стезала усне, лице се кривило, али је он стезао зубе и није престајао.

А онда је наједном осетио како је жица престајала да шкрипи, да бива све мање савитљива и све више мека, податљива. Он забрза са кретњама, забрза — а онда осети како се руке раздво“ јише. Он погледа у небо — звезде као да су му се осмехивале и дугим хладним зракама дуго му махале — руке су му биле слободне! .