Наша књижевност

Од сумрака до зоре Ела 5 39

Постаја тако један час, а онда покуша да се приближи усташама — полако, полако, усецајући десно раме међу тела својих сапатника. Али наиђе на живу лесу и одмах разумеде да не би имао ни потребног замаха да их једним ударцем оба избаци из кола. Он брзо промени план. Људи су били збијени један уз другог тако да су се морали повести за сваким покретом. Ако гурне једног, сви ће као леса полећи на ону страну на коју он притисне. То га одушеви. Али пре него што је стигао да се навали на онога иза себе, кочнице нагло зашкрипаше, кола стукнуше, и људи се повише

тачно како је предвиђао. Усташе се тек мало завалише, али се одржаше чврсто на ногама.

Били су већ стигли. ЈЂуди су се промицали лено, опрезно искакали — уствари ско-

трљавали се — из кола и онако везани падали. Усташе су псовале и гониле: — Брже, брже!

Драган се неопазице повлачио назад. Хтео је да остане по-

следњи. Већ је знао шта ће урадити. Бринуло га је само да ли ће се моћи дочепати пушке. -

Како су се кола празнила, он се све више примицао њиховој десној страни на којој се сврставала поворка. Држећи руке још увек тако као да су му везане, он је разгледао место на коме су се налазили и сваку ситницу упијао у се као да је пресликава.

Одмах иза јарка простирала се мала зараван на чијем је крају почињала нека шикара. Шикара је била у тами, вероватно због нагиба. Из удолице, како је наслућивао, ишло се у шуму која је у полукругу опасивала и зараван и шикару. Кроз тај полукруг пробијала се цеста на којој се сада налазе.

Док се он примакнуо огради камиона, чело колоне већ је било избило на зараван, Испред ње је неко носио карбидну лампу која је несносно зујала и сабласно осветљавгла бледа лица измучених људи. Како су се усташе биле распоредиле и колико их је било, Драган није могао никако да утврди. Набројао их је дванаест са сатником. Онај поред његових кола час је,пожуривао оне који су искакали, час осматрао оне који су улазили у поворку.

У једном часу кад му се окренуо леђима, Драган се брзо поп» на ивицу ограде, изви се као пливач кад се баца у воду, па се свом тежином сручи усташи за врат. Као пресечено дрво овај се само заклати, па се онда испружи свом дужином, а аутомат који му је био обешен о врату слете ко да га је неко свукао, обрну се једанпут, и стаде. Чим се дочекао на руке и истог часа отскочио, Драган дограби оружје и испали неколико метака у усташу који се већ почео дизати,

Пуцњи се стравично проломише кроз пусту ноћ,

— Спасавајте се! — крикну Драган и испали још неколико метака, а затим потрча.