Наша књижевност

| 30 5 кеса ве и о Реј ЗЕ на > от ПИ

40 : | та па Вн Књижевност

Као да су тек тада себи дошли од запрепашћења и џелати и осуђеници, у исти мах затопшаше кораци, неко нешта викну, други се гласови одазваше, запрашта неколико метака и зачуше се први крици. Однекле допре оштар звиждук, а онда се чу команда.

— Пуцај у месо! Убиј! |

У то запараше и рафали. Метеж је био потпун.

Грчевито стежући аутомат, Драган оптрча гомилу која се неодлучно гибала на једном месту, али се ипак гибала, и вичући из све снаге: „Не у гомили! Разбежите се!“ — јурну према шикари. Хтео је да се докопа удолице и да се бар на трен, колико да се снађе, сакрије испред гонилаца.

Али му једна непредвиђена околност успори трк и измени намеру. Пред њим се наједном испречи висока наслага земље која је оивичавала огромну четвртасту јаму. „Гроб!“, паде му муњевито на ум, али не губећи ни једне драгоцене секунде он се у часу одлучи и скрену улево. Пред њим се сад указа нов простор који није могао видети из кола.

У истом часу позади њега заштекташе митраљези. Није било сумње — гониоци су се снашли и сада засипају сву околину. Он паде по земљи и поче пузати. Меци су падали свуд иза њега, тако да се надао да ће им убрзо измаћи. Али кад почеше падати и испред њега, и одозго, од цесте, он се узнемири: усташе су опкољавале бегунце ако их је било више, односно њега ако је био сам.

Сад му је био пресечен и пут преко цесте,

Он окрену опет десно и зачас се нађе у некаквом шибљаку пуном леске и калине. Сагињући се претрчавао је од џбуна до џбуна, притајивао се и опет претрчавао.

Изненадан рафал, а онда учестали појединачни меци који као да су сви били управљени на њега, примораше га да се пружи иза

„некаквог крошњатог дрвета и сачека док ватра не умине. Кад је

опрезно подигао главу, Драган спази десетак прилика које су се од рамена навише кроз шибље оцртавале на небу. Потера! Са великим растојањем они су се кретали — њему се учинило право према њему — опрезно и често припуцавали. Он је израчунао да ће за три, највише за пет минута бити на његовој висини. Није смео губити времена. Пре него што стигну, он мора да се дочепа шуме. Осетио је више него што је видео да се негде у близини терен мора спуштати,

Кад је поново погледао, видео је главе како се и даље крећу. Сагињући се што је могао више, он потрча. Као да су га приметиле, усташе наједном пустише неколико рафала. Он се брже-боље прући и у истом часу чу пригушен људски глас, а онда стењање.

Човек! Драган се обрадова толико да осети како му се снага, и воља да се спасе, ,удвостручава. Човек! Биће у друштву, имаће с ким да проговори реч, да подели зло и добро. Био је сигуран да је „наш“.

— Где си — викну он полугласно, али оштро.