Наша књижевност

Од сумрака до зоре у | ЕН Цеа Ај

Стењање се понови, По њему се Драган докотрља до једне локве.

Човек је лежао налећке; лице му је било у сенци.

— Рањен» — упита он задихано.

— У ногу, — прошапта рањеник.

— Покушај да устанеш. Морамо се брзо склонити. Усташе тек што нису стигле.

Човек се с напором ослони на лактове, стресе се и покуша да се дигне, али се немоћно завали.

— Окрени ме! — замоли он.

Драган га обухвати око слабина, преврну га потрбушке и тек тада примети да је био везан жицом. „Јунак“, помисли, „побегао везан!“, покуша да му насилно извуче једну па другу руку, али чу како човек шкрипну зубима. Он брзо напусти ту намеру али, још увек усплахирено, пређе врховима прстију преко жице, напипа оба крака чвора и нагло притисну прстима да их одврне, али му се у исти мах један зари у палац тако да умало не викну од бола, а онај под кажипрстом попусти. Он промени руку, скоро одмота тај крак, и руке се одједном раставише, — али склизнуше поред тела као узете.

— Сад устај, ено их, само што нису дошли, — шапну, па га ухвати испод пазуха и диже. Човек потскочи на рањену ногу, искриви се као да га је спопао грч, али се одржа. Драган га обухвати око паса и загрли левом, а његову десну руку пребаци себи преко десног рамена. -

Тако склупчани они су се напорно и све спорије пребацивали удесно, Меци су падали све ближе — знак да се усташе приближују и да пуцајући чисте терен пред собом. А онда се у непосред“ној близини чу тешко, учестало дрхтање заморених људи и њи хови срдити гласови.

Било је касно да се склоне.

“

Не размишљајући пуно, Драган испречи рањеног друга на уском размаку између двеју лески и сам леже крај њега. У ноћној тами изгледали су као поваљен пањ.

— Ако се мени шта деси, ти пуцај, — шапну Драган рањенику и примаче му аутомат. — Хоћеш ли моћи» |

— Хоћу!

Једног од гонилаца пут је водио право на њих. Они још чуше како зацикта згажена трава и спазише изнад самих глава огроман ђон десне чизме која се подигла да их прекорачи — и тако остала. Али само трен. У следећој секунди усташа поврати ногу, тргну аутомат — посумњао је! — сехватише они — и док је преносио тежиште тела на леву ногу, Драган се муњевито пресави, дограби га за ту ногу, и трже. Млатнувши рукама, гонилац се испружи, зазину да викне, али се у истом часу једно тело, лако као с опруге спуштено, надви над њим и две га шаке стегнуше око врата. Борба је била кратка и Драган једва растави руке. Пошто дубоко одахну, ов