Наша књижевност

Књижевност

зграби усташин аутомат, сагну се, чврсто обухвати свога рањеника и скоро вукући по земљи и себе и њега, поче ужурбано одмицати.

Циљ му је био шума. Ако се дочепа ње, биће у надмоћнијем положају према потери ако га и открије. А неће га открити, јер га они траже на супротној страни. А до шуме му је, како је проценио бацајући летимичне погледе кад год му је стање дозвољавало, остало најмање стотинак метара. С времена на време он је доспевао да провери своја чула. Она су још радила правилно и тачно оцењивала све што се око њега дешавало. То сазнање подржавало му је снагу. Сву своју пажњу, сву своју вољу он је усретсредио само на једно; да се прилагоди свакој промени, да не употреби ни један сувишан, па ни најлакши, и да не пропусти ни један, ма и најтежи покрет само ако је био потребан.

Оеврћући се зато само погдекад — онда кад би се и иначе морао увити, или угнути — да осмотри крај, он се провлачио између џбунова, увек настојећи да буде испод њихове висине и у сенци, Као у некој омаглици он се трзао — његово тело почело. је на махове да трне. Није имао кад да измени терете, а тако је желео да тело пренесе на леву а аутомат на десну страну.

Изненадна граја и довикивања освестише га сасвим. Потера је најзад увидела да јој нема једног члана, Драган лепо чу комешање, затим звиждуке, а онда засуше рафали. Меци су засипали широк простор и његов слух разабра да пуцњи нису усретсређени на једно место. Они, дакле, нису ни слутили где је он!

Први пут он сад не учини оно што би било најразумније — не леже да види куд ће потера да крене, али и он да поврати снагу. Већ је осећао да више не би имао снаге да се дигне!

Сад више није смео да хода ни погурен. Почео је да пуже сарањеником на једној а аутоматом на другој страни. Али не издржа ни неколико педаља.

— Ево ти и моја пушка, — шапну он другу, — а ти се превали на ме. Биће ми тако лакше, Ти само чувај оружје! Рањеник часак поћута — осећало се да се на нешто одлучује

— а онда му се примаче уху.

— Оба се спасти не можемо. Због мене ћеш и ти изгубити главу. Иди ти сам. Неће ти бити тешко да претрчиш ових неколико метара до шуме...

Његов одлучан, узбудљив глас чудно је треперео. У: њему се туга мешала са дивљењем и звонила племенита љубав човека према човеку.

Драгана то гану до суза, али не рече ништа. „Само би ми још требало да се разнежим!“, помисли, и скоро заповеднички изговори:

— Пењи се кад ти кажем!

— Не, ја немам права...

Помало нестрпљиво Драган се подметну под рањеника, стиском руке присили га да ћути, и пође.