Наша књижевност

Меци су једнако, кад ређе кад убрзаније одјекивали, прштали по камењу, кидали лишће, ломили гранчице и тупо се заривали у орошену земљу.

Драган је сам са собом водио последњу битку — дисао је тешко и мучио се са капљицама зноја што су се цурком слевале са чела и гризле га за очи тако да је с часа на час обневидео. Руке су му гореле и све теже разликовале земљу од камена, траву од гранчице, удубиницу од узвишице, и све се више искривљавале пипајући преосталим здравим местима. 2 | Више није осећао ни своје тело, ни време, ни простор. Мало-

мало па му се срце згрчи, онда шумно опусти, забурља негде у грудима као да њиме неко млати, а затим се попне до под само грло и зачепи га. Тада му у ушима нешта запишти и он се загрцне да једва смогне даха. А онда у ноздрвама осети тешку загорел као од неке свеже паљевине — па замре. Прене се, мучи се да ухвати мисао коју је малопре. прекинуо, узруја се што не може да се сети да ли је он ово већ једанпут негде доживео, или можда читао, па се ово сада само сећа; сања ли он ово или се збиља превија као црв већ читаву годину, или столеће — можда се овако превија откако је света и века у огромном празном простору без почетка и краја.

А онда, као да се нешто откинуло, Драган појури некуд стрмо“ главце све брже и брже. Услед трења тело се све више загрева, затим се пали, а онда као бакља гори и брзо сагори. Па мрак, густ, непрозиран, глух.

Кад је отворио очи, прво што му је продрло у свест — био је величанствен небески свод покован безбројним звездама које су жмиркале као снене. Нешта топло, ваљда радост помешана са крвљу, шта ли, проструја му жилама, закуца под вратом и у слепоочницама — и он одједном схвати: жив!

Мир и бескрајно спокојство које је осећао, толико су му годили да је зажелео да тако остане вечно, да се не миче, да ужива у небу, у треперењу звезда, у мирису нане и мајчине душице, у влази и тишини ноћи која струји око њега, мџије га и цели, Али се кроз ту жељу изненада и као муња проби у свест мисао која га врати у стварност.

— __ Где сам ја овог И шта је са усташама» — прошапта они покуша. да окрене главу, али осети јак бол у врату, и заста. Као да би да прокуша снагу, он се промешкољи и оштар, још јачи, бол прође му целим телом. Био је као изубијан и све га је бридило. Рукама је једва мицао.

Постаја тако, мало, а онда се напреже — у њему нешто 3апуцкета — и окрену се с леђа на десну страну. Крај њега је по“ трбушке лежао рањени друг, згрчен и непомичан Драганових 60лова неста у часу. Он се нагло усправи и дохвати га за руку. Било је тукло.