Наша књижевност

ЗА п 6 с 107: _ Књижезност ·

— Жив! “— прошапута он радосно и нехотице му стеже руку.

Онај се покрену, зачуђено се обазре око себе, али се брзо прибра, погледа у Драгана па рече разговетно:

— Како видиш, друже, жив. Жива оба. Отели се од смрти, па ето ти, Ишчупали се.

— А твоја ногар

— Ех, сад је и свеједно, и добро.

Дрзган му скиде ципелу, опипа ногу па кад се дотаче једног места више самог чланка, рањеник се трзну. Он извади кошуљу и премишљајући да ли завој треба стегнути или га лабаво свезати, он га стегну,

Тада му тек однекуд паде на ум да се зачуди:

— Је ли, а одакле ми овдер

Оно што је тада чуо освестило га је сасвим, повратило му снагу и учинило да заборави све.

— Па, ето... како би ти каза. Управо кад оно ти занемоћа, запрашта одједном као да су добили појачање или као да су нагазили на бегунце као и ми што смо. Можда и нису, али се мени тако учинило. Видим ја да је дошао крај. И сад се чудим одакле сам смогао онолику снагу! Запрашта оно око нас, а ја ти обесим аутомате око врата, сподбијем тебе и пођем. Пужем ја. као оно ти = на рану заборавио као да је није ни било — пужем, а све мислим: бого мој, што ти је човек: кад хоће, све може, док ти се земља не поче под нама угибати. Е, тада сам знао где св налазимо. Треба само сићи у увалу, онда се попети неколико метара и шума! Ама само што нисам вриснус од радости. А ни сањо нисам шта ме још чека. Те се ја склупчам с тобом — ни мајка нас, да смо близанци, не би тако лепо повила — пушке узмем у руке (било ми је само тешко у исто време чувати и твоју главу и моју ногу, и оружје) и опустим се. Знам, о нешто смо запињали, о нешто ударали, нешта је, чини ми се, око нас звечало и тутњало као да нас тенк гони, али смо се скотрљали. Једну сам пушку изгубио, али нисам смео да се враћам по њу да је тражим. Ко мислим: доста ће нам бити и ова једна. Прече је главу сачувати,

Рањеник застаде, окрену се пут увале као да би да види куд се он то котрљао, а онда пренесе поглед на Драгана,

— У један мах учинило ми се као да си отворио очи. Их, што си ме био обрадовао. „Боли ли те шта2“, питам ја тебе, а ти само уздахну. Ту ти се мало издувам и кренем. Рачунам — прећи ћу. Али шта ћеш! Ко с једном ногом — одупри се, одупри, па клони. Док ми се не поче мрчити пред очима. Прво све неки светлаци, па онда мрак — не видим ништа. А све ми се опет чини да се крећем. Богами сам се и зубима хватао кад сам имао за шта; и зубима, и руКама и другом ногом. Истом ти одјекнуше сирене! Аутомобили! Или су дошли нови, мислим ја, или одлазе и ови, Напрегнем снагу и х-а, и ха, мичем ти се ја, кад одједном — .као да сам изронио из веде — видим да се нешта догодило. Те шта је, те шта је. Па се

„ И