Наша књижевност

О ИВА ИТ. Ма

57

Од сумрака до зора не и но 5 4 ТА - 45

сетим. То је мир, ето шта је! Не пуца, нико се не креће. Значи отишли, Или су дигли руке, или су мислили да су посао свршили.

— .. Ето, тада — настави рањеник пошто мало поћута као да се присећа — тада и ја клонем. Неш ми веровати, а не знам ни

__како ни зашто, Тек занемоћам. Лепо сам осетио како губим свест,

па хо.. хо.. хо... некуд тонем. А себи сам дошао кад си ме ти малочас дохватио за руку и питао ме јесам ли жив. А одакле ми овде, е то ти не умем ни ја рећи. Не умем ти рећи ни да ли смо били довде допузли. кад су се оне огласиле сирене. Мени се чини да

"нисмо. Колико је мени остало у памети, изгледало ми је, док сам

још знао за се, да до шуме има читав километар. А није! Како ћу ти казати2 Ама шта да ти причам — не знам, па ето ти!

— Него да ми идемо, — промени он причу. — Ђаво не спава. Могу се они још предомислити, па се вратити.

Драган се сложи.

— Само да видимо куда ћемо.

— А, сад више не брини. Није ми првина да овуда идем. Треба | само да се пребацимо преко пруге, а онда смо ко код куће. . Тетурали су загрљени и један другог подржавали. Сваки је био заокупљен и пребирао своје мисли и утиске, и нису разговарали. Драган је пребирао и повезивао све што му се догодило од јуче, управо од синоћ. За једну ноћ само, од сумрака до зоре, он је доживео више него за цео свој млади живот. Омркнуо је као један,

а освануће као други, нов човек. Ох, да је само један дан пре знао што зна данас, у овај час!

Да, али преко мрака, преко ноћи води пут до зоре. А Драгану се чинило да је његова ноћ, да је његов пут од сумрака до зоре ход без пута, очи без вида, уши без слуха, живот без радости почео давно некад, још од рођења, и пре рођења, пре много векова, и да се тек сада завршио.

Јест, он је сад сав изубијан, изгребан, крвав; још се по њему виде трагови вређања и понижавања; још он изгледа као страшило које се не би смело погледати у огледало, али је његова душа чиста, његово срце тако пуно радости да би њом цео свет могао даривати, његов ум тако јасан да би сваком знао рећи шта да чини па: да не доживи његову мучну ноћ, страшну ноћ стотине и педесет људи, ужасне ноћи хиљада, милиона људи...

Наједном, као да се нечега присети, Драган застаде, окрену се према сапутнику, загледа му се у лице, па у очи, а онда као да је открио нешто што је одавно тражио, као да је решио загонетку. која га је непрестано мучила, он га дохвати и за другу мишицу.

— Брко! 5

Онај га погледа упитно,

— Нисам ја Брко, ја сам...

— Ама ја сам те тако прозвао. Ти си онај Брко... И он га потсети на синошњу сцену у магацину.