Наша књижевност

Тако је отпочео разговор. Једно сећање изазвало је друго и они су се просто утркивали, упадали један другоме у реч, прелазила са догађаја на догађај. Све им је сада изгледало ново, друкчије.

— Само ми је једно жао, и док сам жив нећу себи опростити, — уздахну Драган, — што не успех да се пребацим у партизане па ако је гинути да погинем као човек, а не да овако глупо...

Брко га погледа с удивљењем:

— О-хо! партизан си ти, мој драги, још од синоћ. Показао си се, на моју душу, да не може бити боље. Само је партизан могао да учичи оно што си ти учинио. Ја ти кажем... Па се одједном прекиде:

— А кад оно рече да си хтео да се пребациш»

— Синоћ. Управо ноћас! Али, ето, претекли они мене место ја њих. Ама, како ћу ти казати, Да сам неколико минута раније изашао из куће, размимоишли бисмо се, и све би текло и испало друкчије. Кућу бих лако пронашао и човека на кога ме је Бранко упутио, једноставно рекао: „Тражим једног пријатеља који треба вечерас да отпутује у Брод, да мојима нешто поручим.. а онај би ми одговорио...

— ..Да није Иванр

Драган се трже. Учинило му се да је то у себи изговорио он сам, а јасно је чуо глас свога сапатника који изговори тачно како је он запамтио да му је требало да одговори непозната веза.

У истом часу они се разумеше и узбуђено довршише као да се преслишавају...

— Није, него Гојко.

— Е, па ја сам Мирко!

— А ја Драган!

— Па то сам ја тебе синоћ чекао — упита Брко.

— Мене. И ниси ме дочекао!

Већ загрљени, они један другог само јаче стегнуше,

Свитало је кад су се пребацили преко пруге и дохватили друге, још шумовитије стране. Сад су били сигурни од синошње потере. Брко је сигурно водио.

Однекле из даљине, преко плавичастих брда која су се све оштрије оцртавала на чистом прозрачном небу, изронило је сунце и својим првим зрацима благо као мајка помиловало нове устанике.

— Ено, видиш — пружајући руку према сунцу рече Брко, тамо у оној ували што изгледа као кањон неке давно пресахле реке, тамо већ почиње слободна територија, тамо ће нас дочекати наши стражари. Сад више не можемо залутати,

— Да, сагласи се Драган, сад више не можемо залутати!

И они кренуше.

Марко Марковић