Наша књижевност

КОД РАДИО-АПАРАТА

Кроз окна — зима отолила брда. На Ловћену у кипућем видика рубу снијежна олуја на каменом зубу.

У соби топло, свијетло, дјеца се по поду вуку. Талас музике као кротак поток са радиа тече у дрхтавом звуку.

Неописиве мелодије са свијетле траке лију. Народне пјесме из Беотрада, Сарајева и Скопља опјевају Босну, Македонију, Србију.

Што су те пјесме тако чудне, трепераве, сваки тон њихов сто сежања дубок, у ријечима мирис торске траве...2

— То их је прела сиротиња раја давнинама у крви, муци и труду љубећи изнад свела родну труду.

Што су те пјесме без краја и почетка, поносне и тужне у исти мах да дјеца с пода слушају и устављају дах Р

— То из њих бруји један минули свијет : дизао се, јадан, против туђет јарма, дизао се поли, утњетени кмет.

Све то јечи у сивом, одврнутом дутмету и звуцима слободне потомке потреса збивањима на овоме свијету.

Слушају арије, љубе дјецу своју, очи им сијају и са пјесмама о Шари и Романији у снијежно вече једно бивају...

Јанко Ђоновић