Наша књижевност

У ПЕЋИНИ

Кад у зиму војска поче да се повлачи од Црквица, и са Шћепов Дола пређе у Лазишта, а отуд на Кабао повише Јелова Дола, у селу стадоше да спремају торбе и везују вреће. Никола Гајов, који у пролеће беше са сином предигао са Косова и добежао у Јелов До, закле се гласно да он овог пута неће жив остављати кућног прага, те неким комшијама, који га потајно и изокола упиташе шта он мисли чинити, скреса љутито да њега нема ко рашта дирати, а — нека бежи ко је и заметао кавгу. -

Али, кад о Никољдану војска отступи до на Оријен, па и последњи Јеловдољанин напусти село, и Никола Гајов поплаши се својој глави. Досети се да оно неколико талијанских речи, које је научио лањског пролећа продајући Талијанима у Рисну браве и суву јарчетину, неће бити довољно да се у оној гужви споразуме с војницима, па и он заметну на леђа врећу са неким крпама које му још беху остале у колиби, остави иза себе колибу празну као метлом пометену, и упути се у планину, док прва опасност не прође.

Напољу је падао ситан снег и заклонио Јелов До од Црквица. Са врећом о врату, Никола Гајов прође право кроз село. Успут сврну још у неколико напуштених кућа да би видео да сељани у брзини нису оставили у њима што би он могао понети, и пртећи снегом заобиђе страном брега до изнад последњих појата, Ту се заустави,

окрену се за својим трагом као лисица и замаче у шуму.

Носећи врећу, ишао је стазом коју су угазиле дрвосече. Мислио је како му, ето, увек нешто испада на пут што му брка рачуне, а њему се дојадило да се стално ломи по путевима и скаче као да ј момак, па би већ једном да се смири и живи људски, као господин

"човек... Прошлог рата био је путар. Тек што је научио да гони људе

на кулук и једе хлеба без мотике, рат се завршио и једва је изнео живу главу из села. Лањског пролећа отерали су га Арнаути са Косова где се био огаздио, а сад, тек што се снашао и тргујући са Талијанима окућио боље него многи Јеловдољани, опет мора да се склања...

Никола спусти врећу на снег да одахне и онако ознојен и за-

дихан поче да псује Јеловдољане што им није било доста што су у капитулацији понели онолико брашно из магацина са Црквица, него су се, ето, посилили па сад нападају и Талијане, као да су — прости

„им боже — и сами нека царевина. :