Наша књижевност

РР

У пећини | Ри ер +. а та

Он затури капу на потиљак, заметну опет врећу на леђа и пође. Код једне суве букве застаде за час, обрну се и погледа на све стране, скрену нагло са пртине, дохвати се гребена са кога је ветар развејао снег и пође по оголелим стенама, да би сакрио траг. Обишао „2 тако Кабао и после пола сата избио на Погледине. Отуда погледа још једном пут Јелова Дола, који се сад, дубоко у долини, једва назирао под снегом и вичан путу иза једне големе јелике нађе отвор пећине, спусти пред њом врећу и седе да се одмори.

У шуми је била тишина. Високе јеле су ћутале покривене снегом. Није било ни птица ни ветра да им покрену гране, са којих је висило иње као паучина. Само се чуо једноличан и тих шум снега који се таложио по густим крошњама дрвећа.

Никола Гајов пође дубље у пећину. Разгледао је ствари које је, комад по комад, доносио овамо ноћу: сандуке, наћве и бурило, неке боце и лонце, прашњаве и олупане, алат, смотане поњаве, вреће са житом и брашном, кртолом и пасуљем, каце са сиром и купусом, казан и комостре из куће, саџак са огњишта и ждрвне =— два вегика округла млинска камена којима је у кући млео кукуруз. Горе, са зидова пећине, као са крова колибе, висили су пршути, надимљени, суви комади свињских ребара и бравље плећке и полутине. Нађе да је све у реду и недирнуто. Задовољан што је опет надмудрио Талијаче, а и Јеловдољане, који су поваздан зборовали и решавали шта ће и како ће, па најпосле побегли на брзину остављајући храну и ствари по траповима и шкриповима, где ће иструлети или ће их наћи Талијани, па их опљачкати и спалити, прође га зловоља и он се мало разгали; учини му се у пећини удобно, пријатно и мирно после оне узбуне и гужве у селу, и готово пожали што још раније није прешао овамо.

Ногом је гурнуо у крај поњаве, које се беху разрешиле, свезао боље вреће и подметнуо под њих даске да не би ухватиле влагу са пода. Оценио је где ће у пећини наместити огњиште, а где окачити комостре и казан, и у том послу загреја се те изиђе на отвор и онде, као домаћин на прагу куће, седе и завали се на врећу што је беше донео. Помислио је како ће овде, сигуран и миран, провести неко време док Талијани не похватају и не казне главне бунџије и кривце и не умире остали народ, а онда ће се опет отворити трговина са Рисном... и он задовољан протрља руке и извади кесу са дуваном да запали. (

Како је дан одмицао и сунце се дизало, време је полако то" плило. У Јеловом Долу, који се једним делом назирао између отвора пећине и дебелог стабла јеле, све је било мирно. Нигде се није дизао дим из кућа, нити се ико померао белом површином снега, На Црквицама, на врху брда, црнела су се утврђења која су подигли Талијани, али је и онде све било мирно. Никола Гајов извири из пећине дугим вратом, на коме је кожа била тамна, дебела и набрана као у корњаче, и наже се боље да би осмотрио и своју колибу. Увери се да је још увек на истом месту и недирнута, али кад врат опет

4 књижевност