Наша књижевност

увуче у рамена и погледа преда се у шуму, он спази одједном на снегу црну тачку које онде раније није било и која се изгледа кретала.

Прва му мисао би да је то нека талијанска патрола и срце му одмах задрхта у грудима и попе му се до у грло. Досети се ипак да Талијани не би могли наићи с те стране и помисли да је то неко говече које се изгубило и изостало иза збега, па сад гладно само лута шумом. Али је тачка, како се помицала, расла само у висину, и он закључи да ће то бити неки од сељака који је пошао крадом да извиди да ли му је кућа још увек под кровом. Само — што ближе, она прилика бивала је све виша и некако дужа од човека.

Скривен у отвору пећине, иза оне големе јелике, чича Никола Гајов мотрио је куда се креће, Падином брега она замаче удесно и он, се мало умири, али ускоро чу да се десно, на гребену, изнад пећине, отискује камење, схвати да то неко долази истим путем којим је и он ишао, па брже хтеде да се завуче у пећину, кад угледа Божа Радова Ковачевића, сељзка отуд из Унијерине, где силази с оног камења, којим му је било мучно кретати се и иде право ка отвору пећине тртећи снегом целцем. Никола Гајов заборави на опрезност, помисли на траг који ће у снегу остати иза Божових ногу, па му махну руком да стане, али се овај не даде смести, него пропрти равно до пећине, и ту на отвору, баш на Николину врећу, спусти матер коју је носио кркаче,

Ситним црним очима баба је гледала хладно и строго преда се. Онако голем, Божо Радов наже се над њом и сву је заклони плећима. Намести је 'боље на врећи, умота јој ноге поњавом, спусти уз њу две торбице и стаде пред њу руку пружених низа се.

Баба, седећи, застења. Поче да помера сукње око себе и да се намешта као стара кокош кад се ракољи.

Баба је била позната од Кнежлаза изнад Рисна па до Драгаља и Грахова. Док још није сасвим онемоћала, сама је ишла на пазар у Рисан, трговала и држала кућу. Божо би ишао цестом за њом и гонио браве или коња са кртолом. Прешао је био већ тридесету, а женио се није. Е

— Ја сад одо'! — вели он баби и почеша се иза ува. Лице му је углато, као брадвом отесано. -

Баба само климну главом, а Божо Радов тек сад погледа у чича Николу и не зачуди се, као да је знао да ће га наћи овде у пећини.

— ..„Припазићеш ми на бабу! — рече му, и, идући натрашке, изиђе из пећине и оде.

Никола Гајов оста у пећини са бабом Симаном. Учини му се као да му је неко незван упао у рођену кућу, сео за његово место за трпезом, посркао му чорбу и још му узео да заповеда. Све задовољство изветри из њега, он се охлади, а баба, као да је и све невоље собом донела, би му и за сам рат крива, па се намргоди и њему дође да је сатре. Али је баба седела и даље на истом месту, намештала се као да ће ту да зимује, и ситним, тамним очима са свог места пажљиво разгледала пећину. ;