Наша књижевност

равајо вани 5

Николи Гајову би незгодно што је баба видела оне пршуте обешене на стропу пећине, па изиђе на отвор, погледа у онај траг Божових ногу у снегу и опсова гласно, да га и баба чује. Јеловом граном стаде да мете снег, не би ли како прикрио траг, али га она зловоља у њему брзо умори, дође му свеједно хоће ли га Талијани овде наћи или неће, врати се у пећину, баци ону грану и опсова још гласније. Баба оћута и не одговори, те Николи Гајову ни од псо вања не би лакше. У

Тако осташе ћутећи до предвече. Тада, кад зађе сунце и нагло застуди, Никола Гајов наломи мало грања, намести саџак и наложи ватру. Огањ поче да дими, осветли оне вреће, месо на стропу и загреја мало пећину. Никола запали дуван, примаче ноге ватри, заборави на бабу, која оста у помрчини, и опет се осети пријатно као код куће; чепркајући жар и отпухујући димове, даде се у своје са: мотне мисли.

Кад подиже очи да би дохватио нешто за јело, виде да сем баба примакла ватри, али чим им се очи сретоше, њене га стегоше, а њему појури крв у главу. Би му незгодно да пред њом једе, па спусти руку са торбе.

Те вечери, кад се угасила ватра на огњишту, они у помрчини развезаше торбе, заложише мало хлеба и прикупише се под својим поњавама.

Осташе тако два дана, а не проговорише ни речи. Никола се држао како беше и наумио — као да бабе и нема у пећини. Пушио је, ложио ватру, кувао нешто и јео за свој рачун, а баба, исто тако, чинила се као да га не види, држала се као да је у својој кући и само понекад погледала би га потемешљиво, пркосно и упорно као да је хтела рећи: „Чекај, попустићеш и ти као и други што су.“

Кад би огладнела, вадила би нешто из своје торбе док је у њој трајало хране и полако јела крезубим устима. Све време седела је непомична на свом лежају, а он је чешће излазио на отвор пећине и

ледао доле пут села. Од многог седења уз огањ, очи су му одимиле

и упалиле се, зли није могао да заспи. Чим би се ватра угасила и он прилегао и умирио се, чуо би бабу како у помрчини дише, премешта се и кашљуца, па би га ухватио такав бес, да би му дошло да се дигне и својим је рукама задави.

Трећег дана изјутра ипак не издржа него му затражи воде. Он то као пречу, а кад она и по други пут затражи, готово бојажљиво, он ни онда не одговори, него сам пспи колико је- могао, а што беше остало просу крај огњишта. . –

Баби плануше очи од мржње, али се уздржа и ништа не рече, а Никола, кад је виде готово пожали што је то учинио и осети се сасвим несигуран. Ноћу га ухвати страх; чинило му се као да га из таме посматрају два ока, жута и светла као у совуљаге.

Те ноћи беше пао дубок снег и замео Божов траг, а добро је завејао и отвор пећине, те Никола није могао више да види своју колибу у Јеловом Долу. Али чим помоли главу из пећине, он одмах

и 4•