Наша књижевност

52 У ; - Ри | Књижевност

разабра да су Талијани у селу. Брзо се повуче те тако он и баба

" осташе затворени у пећини као пас и мачка у истом кавезу.

Негде пред подне баба поче да стење. Испрва тихо, испрекидано, а после појача глас и уједначи га, Николи Гајову учини се да је баба убледела, да јој се вилице опуштају и помисли да ће до вечери умрети. Он сав живну, гледао је бабу са више пажње, готово а без мржње, ослушкивао јој дах и отпухивао димове. Бринуо се само шта ће с њом после и где ће је закопати.

Али баба не умре ни те вечери, а ни сутрадан. Напротив, Николи

Гајову учини се да јој је глас ојачао, а пред подне, кад погледа из

пећине, жестоко се уплаши. Мало подаље, свега на стотинак корака, видео сг у снегу свеж, скорашњи траг. Водио је из села, ни узан ни много широк, и прекидао се нагло у снегу. Није било сумње: то је талијанска патрола излазила овамо у шуму па се истим трагом и вратила.

Николи Гајову то не би нимало драго. Одавде са Погледина видео се цео Јелов До и Доње Кривошије, место је било као створено за стражу, и он се побоја да би Талијани могли овуда и чешће наићи. Поподне се показа да његов стргх није био без основа.

Док се грејао крај ватре, сав укочен од многог седења, и заглувео од бабиног стењања, он ипак јасно чу штропот окованих покула које су ударале о стене, неке гласове и ударце секира. Кал крајем ока промоли из пећине, он међу грањем, ту близу, угледа перушку и зелени алписки шешир на глави војника, сав претрну и досети се да би Талијани из ове близине могли чути бабу, која је сад крештала и вриштала као да су сви бесови ушли у њу.

Чича Никола полете ка њој и сикну бесно, да је умири.

— Ћути! кучко погана, видиш ли да су Талијани пред пећином!

Али баба као да није хајала за Талијане, крештала је и завијала као да је кољу,

— Престани! — викну сад и Никола, па јој заклопи уста руком. — Шта ти је, што вриштиш»

Баба се отимала, уједала га и гребла. Била је још увек снажна.

— Воде! — процеди она између његових прстију, оте се и врисну, Никола Гајов био је сигуран да ју је војник пред пећином морао чути и прекрсти се. Брзо је дохватио са огњишта велики суд са водом, пружио га баби, полио је и готово јој га набио на главу.

Она ућута. Дрхтавим прстима држала је суд на устима и пила дугим гутљајима који су јој клокотали низ грло као низ грлић боце.

Попила је готово литар воде. Никола Гајов одахну; осети да је сав у зноју па седе. Напољу угледа Талијана на истом месту, окренутог леђима пећини, Стајао је непомичан као да ослушкује, а онда слеже раменима и поче да шета по пртини. Баба у пећини и сад је стењала, али потихо — једва се чуло.

У подне, кад Никола скува качамак, баба му затражи да једе, и он немаде куд него и њој пружи пун чанак, а увече, пре него што ће заспати, баба уз качамак затражи и белога мрса. Псујући и сте: