Наша књижевност

= =~–о

53

њући, Никола оде у дно пећине и онде, у помрчини, међу оним сандуцима и врећама, дуго се нешто бавио док је нашао и развезас мешину. Сутрадан, Никола Гајов одреза баби и комад пршута.

Тако је то трајало неколико дана.

Талијани су одмах до пећине оборили и отесали неколике јелике и саградили осматрачницу и стражару. Ноћу су у стражари палили ватру, чији се румен отсев видео далеко у снегу, разговарали су и певали, а дању би се кретали свуд уоколо, те су сваког часа могли наићи на пећину.

Никола Гајов као да их се сад више није ни плашио. Одједном му је све постало равно и зазирао је само од бабе. С времена на

- време, она би без видљива разлога легла на земљу и почињала да

стење и вришти, а Никола је бежао у дно пећине, да се сакрије међу вреће, На стропу пећине висили су пршути, ребра и комади сланине сви редом начети, а каца са сиром била је отклопљена. Ватра ее ложила ргтко, Никола Гајов пушио је цигару за цигаром, омршавео (Е забрадатио и повио се у пасу, а баба, као да јој је сад тек живот омилео, сва је живнула и час је тражила да једе, час да пије, да јој чича поравна лежај или да је понесе ближе ватри.

Најзад, Никола Гајов беше већ изгубио рачун колико је дана у пећини, помишљао је да из ње неће ни изићи више, кад једно вече запуцаше пушке изнад Звечаве, па се пуцњава помери ближе Брезову Долу и заокружи до Стражника, а суградан, с пушком о рамену и једном руком повезаном у мараму, појави се на вратима пећине Божо Ковачевић и плећима скоро затвори отвор.

— Јесте ли живи» — јави се он гласно, а чича Никола хтеде да му одговори да јесу, али га глас издаде и из грла му изиђе нешто налик на цвиљење.

— Не бојте се! — умири их Божо. — Ја сам! — рече, а кад лу баба погледа завијену руку, он одмахну њоме.

— Није ништа! — додаде. — Није ухватило кост.. А како сте ви»

— Добро! — одговори баба сувс и — као да ради најприроднију ствар и мирно, без узбуђења, „узе да спрема, да сакупља оне прње око себе и да их трпа у торбу. Николу Гајова.и не погледа.

— Дај чашу воде; — раче му најзад, а очи јој блеснуше и утрнуше се.

Никола јој пружи воду, а она једва покваси усне.

— Дигни ми оне торбе! — рече му опет.

Никола их подиже.

— Де сад подигни и мене. Чувај... полако!.. — наређивала је баба, а Никола Гојов је све извршавао ћутећи. Божо Радов стајао је мирно, големе руке досезале су му готово до колена, и смешкао се, не разумевајући. Најзад схвати и насмеја се од ува до ува, а у устима показа два реда големих жутих зуба.

— Па ви сте се добро слагали! — смејао се он трескајући и

подмећући баби леђа.

5 3 А 5 24 #

Гоа а

ата