Наша књижевност

Што нам, судбо, дар души досуди Једно друтом да у срце зри,

Да бисмо кроз свију мена ћуди Срж односа своћ сазнали мир

Ах, тма људи, трајућ; дане суре, Не зна ни своћ срца звук п крет. Насумице и безнадно јуре

С неначетим болом кроза свет, | Клилу потом кад им среће крила 'Изненадне зоре снесу жар.

Само нама није дата била Узајамна срећа та на дар, | Да волимо, да се не познамо, Да смо једно друтом не знам шта, Да за срећом из сна тумарамо И стрепимо испред зла и сна.

Блажен кола сан празан занима, Блажен ком су слутње ташта сен! Сном и слутњом нас, авај! прожима Сваки пољллед и сусрет и трен.

Реци шта нам судба спрема тавна, Реци чим нас до те мере слиР

Ах, у доба ишчезло одавна,

Ти ми сестра пили жена би.

Знала си ме света, аула како Најчистији нерв треперпи мој,

Мене, коља тешко прозре свака,. Читао је један поллед твој.

У крв плаху капала си меру, Водила ме у лутању мом,

Нађох, сломљен, свој мир, своју веру У наручју анђелскоме твом. Опсенарски лако сви ме себи, Сном опчини мноле моје дне.

Има л раја над слашту кад теби. Бех крај нољу, кад ми срце све На твом срцу ширило се, пело,

Е |