Наша књижевност

» Добрим себе срех у оку твом, Бистрило се мојих мисли врело, Таложио бук у срцу мом.

И сад лебди тек спомен од свела Око срца неизвеснот, бди

Још истина стара на дну њета,

А из ново стања жуч му ври.

И ко да смо с по душе створења, Дан пун сунца сутонски нам сја. Срећа само да нас бар не мења Коб што тако мучити нас зна.

(Превео Велимир Живојиновић)

МИЊОН

Са плаво неба блаљли вије зрак, Уз мирту шрми висок ловор јак О да љл ла знашР

Тамо! тамо, ој, С тобом бих жељно ишла, драли мој!

Знаш ли ти домг На стубима му лес; По њему свуд љепоте сјај и блес; Мраморне слике ко да ме тледе сад: Спрото дете, ко ти зададе јад О да л ла знашР

Тамо! тамо, ој, С тобом бих жељно, заштитниче мој!

Ту мазла свој у мали тражи пут; У стењу свуд змајеве скрива мрак; Руши се хрид а прб ње талас јак, О да л' ла знашР Е Тамо! тамо, ој, Води наш пут; о хајдмо, оче мој!

(Превео Алекса Шантић) | и

Знаш ли ти крај тдје лимун пружа цвет, Наранче плод кроз лисни пламти сплет,

Знаш ли ти брет тдје облак стере скутг