Наша књижевност

с

ДНА У

пр

и.

1

= ~"

по М

==

= Г

172 а Књижевност

— Тако... а тужити се можеш Бошку. И он је некакав велеиздајник. Командант народне гарде. У опћини сједи, тамо се уосталом морају јавити сви који се враћају.

— Бошку Савићу! 4 -

= Управо њему, шта се чудиш, зажелио си се ваљда куће, · путуј. 224 5 Кад га угледа у одрпаној униформи, упалих образа, обраштена и угасла погледа Анкици Мишковић задрхташе уснице, преблијеђе и заплака.

Е — Еј, мој Марко... — хтјела је још нешто говорити али није могла. Привијала се уз њега, заносила и облијевала сузама. — Мислила сам да те више не ћу видјети!

Онда опет зајеца: — И Миленка нам нема... И Гордане! Шутња.

— Еј, мој Марко...

— Не кукај, жено, шта се може ... као да мени није тешко.

Она отра сузе, унесе се у њега очима:

— Ваља ове четири страшне године исплакати.

Казамати. Фронта. Чишћење минских поља. Повратак. Четири године које ваља исплакати, Миленко и Гордана. Ове пусте, празне собе с ријетким намјештајем. Мухаџири и кирајџије у кући. Хипотека. Он је био сам, а с њоме су била дјеца. Као утеги. Да, њој је много страшније и теже било. И сумња зачета у Араду, нарасла на фронту, јасно уобличена на повратку, сумња која је постала стварност на улазу у касабу кад су га дјечаци разоружавали, зар је имало смисла, за кога и зашто» И је ли он смио жртвовати њих» Два гроба и ова драга, храбра жена. Вилице му задрхташе, није смио признати да га је пред њом, пред њима стид. Србија и слобода, гдје суг

Рече: а некакви момчићи, код велике мераје, зауставише ме и разоружаше. . :

Она као да је погађала његове мисли.

| — Дали су пушке балавцима и онима који су нам деветсточе

трнаесте лупали куће. Отворили су војне магацине. Опет за њих.

Пушкарају. А пред Србију је изашао газда Јован Бабић. Отишао

је са изасланицима у Брод да унме Посавине дочека српску војску. = Дјецо, дошао вам тата!

Бранко и Гордана прилазили су му с неповјерењем и невјерицом, Отац! Зар та прашна, одрпана, брадата прилика Четири године говорила је о њему мајка као о свијетлом, сјајном јунаку из прича, Па ипак...

— Колики су нарасли! И заборавили на оца...

Бошко Савић, иако је газио тек у двадесетшесту, изгледао је | много старији. Штркљаст, неосјетно погурен, несразмјерно према тијелу дугачких руку, тромих покрета и подбухла, ракијашког лица (премда ракију није волио и пио је у ријеткости и врло мало) он је имао у себи нечега увелог и сумрачног. При разговору загледао

|