Наша књижевност

купи...

Вјетар му мрси ријечи и тресе брадом, а с неба прамиња све више ситна кишица. Бранко је шутио и гледао га држећи замотак с халвом. Осјећао је, како му се грло стеже и уста купе, док је старац говорио и говорио, и као да више није причао њему, већ се жалио некоме невидљивоме, молио га и заклињао, Прекиде га:

— Покиснућеш, дедо, морам ићи.

— Хајде, момчићу, жев био и сретан!

Залазећи с трга у улицу у којој су становали, Ба се окрену и угледа га, како и даље онако непомично сједи, мрак га обавија и глас му јечи, а кишица сићано сипи и вјетар котрља крововима и струже по олуцима.

Та слика малог, оронулог старчића с тепсијом црне, јадне халве у јесењем хладном предвечерју, повезивала се у Бранку, иако с нечим далеким и мутним, са последњим догађајима у породици и њиховом новом стану. Зар и они не хрле у јесен, кишу, празнину и сиротињуг Зашто, питала се његова дјетиња памет, зашто тај старац сједи ту и продаје халву, коју је направио од новаца, што их је добио за постељину, и нико му је не ће купити, зашто је тако сиромашан, зашто му је болестан син — и зашто мој отац пије и самог себе мучи Како да му смијешак затрепери на уснама, а радост у оку, и како да све буде добро. Да мајка но хода непрестано по кухињи, ломи руке, забринуто шути, не одговара на питања и по ноћи, кад мисли да су они, дјеца, заспали, крадомице плаче. Та све бих ја дао да их развеселим. — Онда се старац уплитао у његова дјетињска маштања. — А ето нисам био ништа кадар до да му дам та два динара. И шта ћу мајци рећи за сапун» (О, како да им помогнем, и оцу и мајци и томе старцу. Да · не буде халве, туге, јада, биједе и хладних јесењих киша. Сунца и свијетла, радости. Да сам велик, моћан и јак!

И од тада биједа је за Бранка Мишковића увијек имала лик тога јадног, самотног старца на тргу што продаје халву. Јављала се касније и у сновима. Увијек је то био неки мучан, једнак сан: тај исти трг, предвечерје, и вјетар, и некакав згужвани рекламни папирић, и глас „хајде халвеее.“ Обазире се на све стране и гледа нарочито на мјесто, гдје треба да сједи старац, али њега нема. Само је тепсија ту и халва на њој, њега нема, а глас му се чује, пара уши: „Хајде халве, хајде халвее“ : Бранко се обзире на све стране, непрестано обзире и тражи, тражи, страх га почиње да хвата, жалост се пење и стишће грло. Тренутак је исти онакав, какав је уистину и проживио. Све је потпуно јасно, говори сам себи у сну: ту је сједио онда, и ту сам му дао два динара, ево и тепсија је она иста, улупљена, ту је чак и изваљени руб, и чинија с двије насликане птице; па како да не видим старца, а опет одакле и да буде ту, на истом мјесту, кад је сигурно да је већ давно умро. И стоји, стоји и гледа, а глас свеједнако,виче. И наједном види у ужасу, старац се сакрио под тепсију и виче, сав је дошао танак као

"аи је о Њн "Књижевност

мало халвице направио, можда што добијем, али ето нико да.