Наша књижевност

же

| Повратак Марка Мишковића

Ти догађаји усјекли су се Бранку Мишковићу. за читав живот. Било му је једанаест година, дан је био јесењи пред кишу; чини- ло се сад ће пасти и опет не ће пасти, очекивање некакво и тиши-

ва врло туробна, мрко сива: влажан вјетар, папири и прашина се ковитлају и лепршају зраком. На тргу сједи старац муслиман бијело-жутом брадом, сједи у прњама и кроз разгажене, подеран= баканџе вири му гола, попут шафрана жута пета — старац с масним, улојеним фесом, збрчкана, суха лица с безбојним очима, угашена, мртва сјаја, па изгледа, то више и нису очи, него нешто одрвенило, окаменило, два камичка остала тко зна откада и како на самотној и од никога не посјећиваној обали брдског потока. А пред старцем улупљена тепсија и на њој црна, сиротињска халва: размецкане грудвице посуте танким слојем шећерне прашине. Вјетар и влага увлаче се у кости, прокапљују прве кишне капи, хладно је и сиво, а тај самотник невољник сједи на тргу у предвечерје бијел и дрхтав, исплаканих очију и буљи некуда, а заправо не види никога и ништа. Виче он жалостивим гласом некако немоћно и ситно као мала истучена дјеца:

— Хајде халве, динар чинија, хајде халве... виче механички, уморно, а људи се журе и нитко га не гледа, нитко се не осврће, не слуша тај жалостиви, старачки глас, што непрестано понавља једно те исто.

Стао Бранко Мишковић и слуша, дјечачић, тек у четврти основне иде; види тепсија пуна, ваљда није ништа ни продао, а бог зна, откад ту сједи, можда од самог јутра. Стоји он пред њим, а овај га не види. Тек се гдјекада тргне и зајечи:

— Динар чинија...

— Дедо, дедо! прикучује се Бранко и даје му два динара а

стид га је што нема више (а за та два динара требало је да купи сапуна) — ето ти, немам више. И окрену се, — Стани, синко, а халвар

Видје Бранко да ће га увриједити ако не узме, та није ста-

рац хтио да проси, није хтио да тако изгледа. Пуни чинију, граби обилато.

— Бог те поживио, синко, — рече — а чији ли си ти2

— Мајстор Марка ћурчије!

— Не знам га, никога ти ја не знам. Хоћеш ли да ти умотам у папирг

— Добро, дедо, умотај. Нема муштерија — каза тек нешто да рекне.

— Нема их, синко, никога нема, одјутрос ти ту сједим. Син

ми је болестан, Салко мој, из Сарајева ми је дошао, крв баца. Жепа ми је давно отишла Алаху на бејан, сам сам ти остао, ашчија сам некад био. Мален си још, али ти је срце добро, то видим. Ствари смо већ продали, нема се што јести, а он хрипље ли хрипље по цијеле боговетне ноћи. Хећима да му доведем, откуд, а и да имам — сухој нема лијека. Да му олакшам бар! Душек сам продао и то

Ја

|

Ри

ди -> о - ]