Наша књижевност

жена ти

му је давало смисао и сврху живота, био је уништен. Најсветије у њему згажено и попљувано. Све је спаљено, све нестало, ничега нема. Нема ни њега. И тко је он сада Ова одурна пијаница! Био је убијен у самом себи, у

Гепо Опанку

- Цокуло Три си цара побиједио!

Оп, шићи, опанчићи у три реда каишићи...

Наручио је пјесму, подсмјешљиво се загледао у случајног брата у пићу, и загонетно говорио: -

— А она је „хуља“ имала потпуно право (мислио је на Бошка Савића, али му није никада изговарао имена). Одмах нањушио шта је у ствари и отровао ме. Све је на длаку онако. Пророк, пријатељу. Зна Пашић шта ради, вели, али не знаш ти. И не знам, ђаво ме однио. Поклони се, пригни шију и ухљебије. Иначе непотребан... ;

Устани, устани, Србине тужни! =

А ја сам ти Србин глупи. Одоше године, буразеру, узаман, у превару. · Породица преполовљена, ја нико и ништа, дим и згаришта! Стих!

И резигнирано завршавао разговор:

— Судбина. Бесмисао!

(С почетка је чаршија мирно гледала на пијанчевања Марка Мишковића, слијегала раменима и осмјехивала се. „Прије је био усијана глава, а сад постаје пропалица. Увијек наопако.“ Неки га лицемјерно и жалили: „Из онако угледне породице, па се упропаштава, јадна жена и дјеца. Несретник!“ Али кад се његове галаме и забадања по биртијама почеше проносити по касаби, те налијепио овога, те онога, а људи се почеше смјешкати и препричавати — чаршија одлучи да га примири. „Пиј ти, брате, колико хоћеш, али не забадај у поштен свијет и не ружи државе“, поручивали су му, „не ваља, што радиш, ти си лежао у Араду, а помисли и на породицу, ниси ништа одмакао од комуниста, мани се ћорава посла.“

— Хвала на свјету — одговарао је Марко и настављао.

— Кућа ти је презадужена, оде ти сав мал. Примири се, спашавај што се да. ј — Брини се ти о себи — пркосио је Марко — пијем своје.

Тада извукоше ону обвезницу на десет хиљада форинти у злагу за коју се је Јозо Петровић укњижио на кућу и најавише дражбу. Мишковићи се преселише у некакав јадан, тијесан стан а мајстор Марко се поче још више опијати. И док је прије долазио увијек, па макар и пред Зору, кући, сад је изостајао по читаве дане и ноћи. : 5