Наша књижевност

све мање код куће. Слобода и Србија — мислио је и проматрао са досадом и огавношћу механџије за тезгама и прљаве, кривоноге келнере — новчине и моћ у рукама лифераната и газда, узурпатори, денунцијанти, ниткови и издајице којима ни влас са главе није спала. Оргијања и баканалије, лупања у прса и хвалисање са заслугама људи који су се знали мудро споразумјевати са непријатељем, а који сада халабуче и протуравају се у прве редове. Шибери, шуцкори и црножути чиновници. Извознице и шверц. Јесам ли ја то хтјео, јесмо ли то ми хтјели Гдје је осјећај радости, топлине и сунца. Снови у тихом лишћу и задовољство на лицима људи» Очај и пропаст међутим — црнина у души.

И Марку се у диму ракијских заноса беспризивно разјашњавало: онога српства о коме је он сањао није било, нема га, није га ни могло бити и не ће га бити. И да је оно што називају слобода њено искривљење, фалсификат и превара. Био је турски свијет, био швапски а овај сад што наступа то је збрка, жандари, кундаци и проститутке. Свијет џеза, клаксона, шимија, теревенки, разголићенвих жена и шверцера. Лихвар и крвопија, издајица и лиферант обогаћен и осилио пирује и оргија над милијунима мртвих. Да му. зачепе уста са неколико извозница, неколико бала робе, скину хипотеке са куће» Мјесто да он њима суди, суде они њему, подваљују и подапињу ноге. Да моли и понижава се пред горим од себе, пред хуљама и варалицама» Не, није за то он све жртвовао. И ако треба да пане, нека пане часно. Боље је бити и пропалица него нитков. А пуноћа његова живота била је у љепоти заноса, борбе и жртве. Било је па и прошло. Он је своје одиграо, он то увиђа. Непотребан је па чак непожељан и опасан овакав какав је горд и несаломљив. Он с овим што се догађа нема ничега заједничког, страно му је и туђе, Изгубиле су се главе, изгубили имеци, изгубило људско достојанство — зар за овог Одушевљења, грознице, свете ватре пожртвовања, дерњава, патриотска бука, сузе, ћилими, заставе, бубњеви, говори, патње, страхови, жртве, ганућа гдје су; куда су се изгубили и ради чега су се збили2 Постали су напросто газда Јован Бабић и Глиша Јефтановић, Танасије Шола, Спахо, Милан Сршкић и Јозо Петровић. Побједа је и слобода њихова, не Принципова, не његова, Маркова, и свих оних безимених сељака, радника и грађана. Дијеле их свјетови, међу собом страни и далеки! Па ако је његов, Марков, можда прошлост, ни њихов није будућност. То је танко слутио и осјећао.

Био је збуњен, несређен и несретан, стискао се у кут, рогушио бодље као јеж. Вјера и живот, у његове основне врједноте (како их је он замишљао) у њему се сламала. И као што се мајка његова, Милка, сломила у себи онога дана, кад јој се након свекрове смрти обзнанио муж, Петар, у своме правом деспотском лику, осветничком и разјађеном, и она од тада више није живјела животом човјека већ само битисала — тако се је то животно, надалачко и човјечје сломило и у њеном сину Марку Мишковићу по повратку из рата. Ослонац, оно што је њега чинило као биће, што