Наша књижевност
.
пуни
Му Х |
си
>
4
4:
174 : =" к :- Књижевност
Бошко Савић је ражалошћено шкиљио у њега. Махну неодређено руком.
— Знам шта хоћеш да рекнеш. Полако, не трчи. Ништа ти ја у први мах нисам знао. Кад су ме пустили из Црне куће, магла, крио сам се од војске, Пили смо и размишљали, ковали планове. Шта ћеш са дезертерима, нико нас није знао или хтјео повезати. Свако вуко на своју страну. Па се и расули, неко кући, неко опет у пљачку. А ови се већ спремили. Савезници и Србија су иза нас. Зликовцима ће се судити веле, свакоме по дјелу и кривици. Главно је спријечити самовлашће и неред. Требао сам им онда прије тричетири недјеље ко рука дебело. Истински патриоти, бивши велеиздајници 'и национални су борци с=нама. Све се то мени послије разјаснило, а онда лебдим, полетио ко пиле у халу. Млад сам ја човјек, обенџијало ме, командант, власт. Лопата, међутим! За два, три дана и моје команданство престаје, чим дође редовна војска.“ Комите само. Да дижем буну, с ким и с чиме. И зашто2
— И шта онда остаје» — Марко Мишковић се некако накриво, у страну, насмијеши. -
— Помирити се са судбином. Радити свој посао. Мој је отац како знаш опанчар, сиротиња. Нешто сам школе свршио, ни ципела ни баканџа. У опанчаре ми се не да, а не знам ни заната, касно је да учим. Ако будем миран (а ово ја сада само с тобом разговарам овако, иначе нисам будала, а и теби је боље да шутиш) даће ми већ према заслугама и раду ухљебије.
И опраштајући се дода: -
— А и теби савјетујем!
Марко Мишковић, кад изађе, мимо свих својих дотадашњих навика, премда још није било ни подне, сврати у прву биртију на коју наиђе. Пио је халапљиво и у дугим, жедним гутљајима. Касно навече дође кући мртав пијан.
Анкица га је сва у бризи, у недоумици чекала. Погледа га са стравом, соба јој се од запрепаштења окрену. Први пут у животу да је дошао посве пијан, и то одмах по повратку. Није долазила себи. ;
— Марко, зар такав»
— Шути жено — рече јој мутно, закрвављених очију, баздећи по ракији — шути, анђеле господњи, Како оно рече, теби је ваљало четири године исплакати. МИ право је. Четири године... А мени — Марко повиси глас и као да се наједном отријезни, забаци главу и усправи се — мени ваља четрдесет година испити.
Марко Мишковић није знао ни умио пригнути шије, ни сакрити разочарања. И оно мало нада што су негдје у прикрајку нејасно тињале у њему, да ће се некако све исправити, да ће са доласком српске војске сићи са површине газде, споразумаши и црножуте удворице, одмах се послије одушевљеног дочека „војске ослободитељице“ и манифестација приликом проглашења уједињења коначно и бесповратно угасише, Сједио је све више по биртијама а