Наша књижевност

182 = И ЕНЕН АН ЕЖОКОВНОНЕ

Говорио би он још дуго, да се у тај тренутак нису отворила врата и унишла Анкица. Застала је тренутак, два на улазу гледајући цио тај призор: пијанце, како се грохотом смију и Марка, како се заноси. И збиља све је то имало нечега сабласног, нацереног — биједом и алкохолом изобличене лица с пакосним осмијехом, нечистоћу. забачене периферијске крчмице и дјечачић што преплашено стоји крај пијана оца, коме се ето ови остали очевидно ругају и исмјехивају га; све је то биједну Анкицу Мишковић натјерало изван себе. А осим тога многе бесане ноћи, све оно шта се срушило на њу: Марково разочарање и пијанство, продаја куће, оврха, дражба, сеобе, биједа, живот који се указује као страх, "очај гори од онога у прољеће прије двије године (онда је бар имала наде, уздавала се у свршетак рата, а сада је нема), сви ти страшни догађаји након Марковог повратка ослабили су и изјели ГИ ову иначе храбру и чврсту жену; дошла је суха и нервозна, промјенљивих расположења — плане за ситницу, а онда. се исто тако брзо смири, запане у тмулу шутњу, издвојена и као одалечена од | свега. Чинило јој се сада, да успркос свега свога отпора, храбро- | сти и смјелог и отвореног пружања чела свим непогодама и бурама које се ето немилице на њу сручују — нешто јаче и силније, | стихијско и безимено ужасно наваљује на њу, прерашћује је, сла- | ма и омотава, и у том неједнаком хрвању да она више нема снаге и издржљивости,»„да пада и клоњава, а то нешто огромно, мрачно и безмјерно вуче са собом, гура и баца и њу и дјецу и Марка, у бездане провалије из којих нема излаза и спаса. Било је то нешта горе од смрти, ужасније од рата и глади, страшније од биједе (на све је то она навикла, борила се и одупирала, савладавала макар срце и пуцало). Осјећала је с ужасом и стравом: Марко, тај њен понешени, одушевљени, увјерени Марко, сломио се, растројио као личност, умро као човјек, нестао, и ово што је остало од њега, то што сада пије и бургија по крчмама, није више он, њен муж, отац њене дјеце, у кога се она уздала, коме се надала и чији су заноси и увјерења ипак постали и њезини. Патила је и страдала очекујући | то ново, сретно доба које је његов повратак требало да донесе. А | он се је по повратку сломио, постао људска окаменотина, пријетио да ће у своје ништавило повући и њих; док је она била на граници својих снага и није видјела нигдје пута да из тога изађе. А | ту је и лежала главна опасност. Спасити бар дјецу, али како, кад он вуче и њих. И то је оно најстрашније, што је њу убијало | и обесхрабривало. И сад кад је унишла и чула његове ријечи „кад мене више не буде, они ће боље живјети“ она је уздрхтала и стресла се. Грозничава језа обухватила ју је сву, учинило јој се да сања неки небески, смеђи попут мутне ријеке, сан. Оно најтајније, страшно, што се није усуђивала чак ни самој себи да призна, ево

, изговара баш главом он: „кад мене више не буде“. Да, то је излаз и спас. Њена жеља, И како је то страшно и лудо, и како би било дивно побјећи од саме себе, од својих мисли и жеља, Не, она то није хтјела и мислила. То је гнусна, подла лаж, |